Uvod u izveštaj

Kao što je karaveselnik Antonić – svojevremeni vansudski tumač Koštuničinog body language-a (tikova) na srpski – prevodio SNiS-u šta „premijer“ hoće da kaže kad podigne obrvu, a šta kad prdne, tako je i takozvani Nedeljnik u broju posvećenom petom oktobru na osnovu arhivske građe – RL se nije udostojio da lično nešto kaže – rekonstruisao Koštuničina smatranja o petom oktobru i njegovom odnosu za Đinđićem.

Bila je to revija čaršijskog mrsomuđenja, laganja, mašćenja, potuljenosti i bede.

Ko biva – tvrdi Nedeljnikov novindžija da je Koštunica (nekada) rekao – on i Đinđić su se uzajamno poštovali; jeste tu, tobože, bilo nekih razmimoilaženja u pristupu i metodologiji, ali je bajagi sve bilo civilizovano, kulturno, itd.

Stvar je stajala dijametralno suprotno.

Koštunica je iz dubine duše mrzeo Đinđića – i nad tim se ne treba ibretiti jer je to prirodno – Đinđić je pak sa svoje strane iz dubine duše prezirao Koštunicu – što je takođe bilo prirodno – a Vladan Batić i moja malenkost smo Đinđića huškali da Koštunicu još više prezire, ali da u poslovima i danima s tim svatom otvori osmore oči.

Đinđić je – hrabar i lakomislen kakav je bio – mislio da smo Vladan i ja paranoici, i nije pogrešio u dijagnozi.

Vladan i ja jesmo bili paranoici. Ali smo bili u pravu.

Dakle ovako: u nadmetanju nespojivih političkih koncepata, jedan od njih mora da bude potučen do nogu i sateran u mišju rupu – nema tu nikakvih kohabitacija između monarhije i republike, liberalne demokratije i kleronacionalističke satrapije – ne, naravno, potučen do nogu fizički, nego politički.

Tako je mislio Zoran Đinđić.

Čaršija je pak – kao što iz priloženog vidimo – mislila da je političkog protivnika najprobitačnije ukloniti – fizički.

Nakon Đinđićevog streljanja više nije bilo prepreke da Koštunica – zahvaljujući potuljenosti „građanskog nacionalizma“ deset puta efikasnije od Miloševića – vrati točak srpske istorije koji se jedva pomerio sa mrtve tačke, još dublje u zaumnu bezvremenost, prirodno okruženje čaršije i čaršilija.

Da se međunarodni Vlasi ne bi prerano dosetili – dosetiće se prekasno – ulogu liberalno-demokratske protivteže glumatao je JexS Tadić, kome je olakšavajuća okolnost to što nije znao šta čini.

Eto, tako je to bilo (a biće i gore), pa mi otud nije jasno zašto se bilo ko iznenadio (a svi su se iznenadili) što umesto Visokog Vučića na vlast nije došao neki Ulof Palme.

Izveštaj o tome kako čaršija poziva M radi ubistva sledi u sutrašnjem broju.