Velegradski diletantizam

Evo šta je na Oljino pitanje „kako se zove ovo u čemu živimo“ Vladeta blagoizvoleo odgovoriti:

„Tražim pravu reč. Ovo je nekontrolisana vlast diletanata. I ako mogu da dodam – to je neki provincijalni diletantizam s primesom nezajažljive grabljivosti. Može ovaj (pretpostavljam Vučić) sto puta biti iz Novog Beograda, ali i on i njegovo okruženje su u duši od onih što pri ulasku u stan ostavljaju cipele u hodniku.“

Tom se opisu vaistinu nema šta dodati, osim možda još nekih osebujnih detalja iz stambenog praksisa (pri)gradskih diletanata, poput držanja (fiksnog) telefona na vrlo niskoj poličici prekrivenoj čipkanim miljeom, neskidanja fabričkih plastičnih omotača sa novokupljenih troseda i fotelja i potpećenih iznošenih cipela – u zapadnoj Srbiji zvanih kalavare – na otiračima ispred vrata.
Sve to ima svoju svrhu: telefon je postavljen nisko da bi se bolom u grbači predupredili dugi razgovori, plastika na trosedima je tu da spreči habanje nameštaja, a kalavare stoje ispred vrata zato što se u tom skomračnom svetu ništa ne baca. Dovde se slažem sa Vladetom, odavde pa nadalje Vladeta se zacelo neće složiti sa mnom, pa mu toplo preporučujem da ponovo prestane da uvažava realnost.

Jankovićeva slika je, da kažemo, vrlo realistična, ali nije celovita. Vladeta je propustio da „naslika“ da je „provincijalnom diletantizmu“ prethodio velegradski diletantizam beogradskog slavskog pojasa i famoznih krugova dvojke. Zar upravo sa tih skupova i mesta u svesti „provincijalnih diletanata“ decenijama i decenijama nije upumpavana uljuljkujuća iluzija da su „nebeski narod“ kome ne trebaju pare, narod po prirodi dobar i nezlobiv, narod koji je, takođe po prirodi stvari – šta god radio – uvek u pravu.

Zar su velegradski diletanti mislili da će „provincijalni diletanti“ za sva vremena ostati beslovesna masa pogodna za manipulaciju i da jednoga dana – kad shvate da su većina – neće ushteti da slavske dilbere iz kruga dvojke zbace sa vlasti, pa da potom beslovesnost – koju su im velegradski diletanti proseravanjima i lagarijama usadili u glave – vaspostave kao državnu politiku.
Sada verovatno očekujete da napišem da je Vučić izašao iz šinjela Vladetinog ahbaba, Referendumskog Lopova, ali neću to učiniti. Seže to mnogo dalje u prošlost. U vreme kada su drevni velegradski diletanti, umesto da uče narod, odlučili da uče od naroda.