Velika, mala, bela i južna

Sticajem mnoštva okolnosti – od kojih su po meni najpresudnije bile lingvističke – Mali Rusi su postali Ukrajinci, a Beli Belorusi. Velikim Rusima to i nije baš bilo pravo, ali istini za volju valja reći da su cijepanje ruskog nacionalnog bića podneli mnogo bolje nego Veliki Srbi nacionalnu emancipaciju Crnogoraca.

Uprkos pocijepanosti, a posle nekoliko neuspelih (u krvi i gladi ugušenih) pokušaja, Mali i Beli Rusi su tek pred kraj XX veka dobili svoje nacionalne države, tako da je pod kontrolom Velikog Knjaza, Gospodara, Samodršca, V. V. Putina osim Velike ostala još samo Južna Rusija, tj. Poluatonomna Gubernija Srbija.

Kao što ste se proteklih dana mogli obavestiti, Batko Lukašenko će možda uskoro prdnuti u čabar, ali to zbog principa nemešanja u unutrašnje stvari drugih država – koga se držim kao pijan plota – neće biti tema naše kolumne.

Naša tema je usporedba srpske i beloruske opozicije, a uzgred i objašnjenje zašto neprestano huškam Vučića da udari još jače, ne bi li mu se ruka pozlatila.

Neću da kažem da je srpskoj opoziciji udobno na političkoj sceni – na svim drugim scenama joj je izuzetno udobno – ali biti opozicija u Belorusiji bilo je (još jeste, a do ka će, ne zna se) – isto što i biti krme u Teheranu.

Batku nisu trebali kolumnisti da ga huškaju da udari još jače. Udario je muški i dobro mu je išlo dvadeset i šest godina, sve dok mu nije zinulo dupe da pobedi sa osamdeset zarez nešto posto glasova. E, tu je krčag napukao. Ostaje da se vidi da li će ga Batko zalepiti ili će krčag definitivno prsnuti. Ali rekosmo da to nije tema naše kolumne.

Naša tema je (za antivučićevski lobi) neprijatno pitanje kako to beloruska građanska Srbija i krugovi dvojke – dok su im, nota bene, opozicioni lideri ili u izgnanstvu ili u mardelju – uspeva da već sedamnaest dana okuplja stotine hiljada građana i mirno ali neodustajno protestuje, trepeći pritom žestoku represiju (bilo je i ljudskih žrtava), a da se aktivnost južnoruske (čitaj srpske, iako je ruska) opozicije svodi na kevtanje po novinama, blogovima i na mlataranje kompromitujućim dokumentima, koje joj – iz razloga znanih samo njoj – dotura Udba. Nema ko drugi. Osim ako ih ne doturaju kompromitovani. Mućnite malo glavom.

Dobro, de, razumem ja Udbu – vlasti su prolazne, ona je večna – ali ne razumem (u stvari razumem, znam zašto to rade) opoziciju koja nije u stanju da se ugleda na Belu braću, da se organizuje, a ne da strpljivo čeka da se Vučić strmopizdi pa da zauzme njegovo mesto. Koje joj je nahranila Udba. Jer Udba je Udba, hrani ona mesto za daleko neko pokoljenje, ali nije joj loše ni na ovom, sledstveno bi se opoziciji lako moglo dogoditi da Vučić izgura pun Lukašenkov mandat, što će reći još osamnaest godina, pa da tek onda – kad Vučić na izborima 2038. osvoji 80% glasova – krene u akciju.