Ma, da se ovde ne preteruje sa zabrinutošću zbog krize? Sudeći po ovogodišnjem Sajmu knjiga, ne bi se reklo da je kriza nešto naročito pogodila takozvanu književnu zajednicu, šareno društvo pisaca, knjižara, izdavača, čitalaca i – naravno – mnoštva parazita koji u Srbiji tradicionalno vegetiraju na produktivnoj manjini. Ko su ti paraziti? Mnogo me pitate. Na prostoru predviđenom za ovu kolumnu ne bi bilo mesta da se navedu imena parazitske elite, kamoli svih
njenih uglednih pripadnika. Bilo kako bilo, Sajam je tu, iz godine u godinu je u vizuelnom i organizacionom smislu sve uglađeniji; klimatizacija odlično radi, pa već drugu godinu zaredom nema (u zavisnosti od vremena) gušenja, znojenja niti smrzavanja. Što bi rekao moj pokojni drug Zoran Ćira – imaju vazduha, imaju vode, nađe se neka kinta za sendvič, pa šta više hoće. Tu je Zoki dodavao masnu psovku koju ćemo u ovoj prilici izostaviti.
Sedim na štandu i posmatram cenjeni publikum. Većinom mlađi svet, pristojan i lepo odeven, nema nikakve vidljive razlike između njih i cenjenog publikuma na sajmovima knjiga u Beču ili Lajpcigu. Primećujem, takođe, da je ili izumrla ili promenila stajling jedna pitoreskna grupa sajamskih posetilaca. Starije sajamdžije se svakako sećaju popriličnog broja dugokosih i bradatih posetilaca nedogovorno odevenih u isti autfit: zelena vijetnamka, farmerke i obavezna komesarska torba prebačena preko ramena. Lepo se na licu svakog od tih delija video pečat svetskog bola. Vidljive su bile i najlon kese krcate katalozima svih izdavačkih kuća. Sa komercijalne tačke gledišta, nisu to bile bogzna kakve mušterije – malo su ili nimalo kupovali, a bili su skloni da mažnjavaju. Gaulajteri ondašnjih štandova uoči sajma su obučavali štandovske mladiće i devojke da posebnu pažnju obrate na te svate. Što su obilato koristili otmeno odeveni posetioci i neometano punili za tu svrhu specijalno našivene džepove u unutrašnjosti kaputa. Eh, da sam cinkaroš ili senzacionalista, pa da vam, cenjeni publikume, navedem neka zvučna i uglednička imena prevejanih knjižnih lopuža, ispao bi onoliki skandal. Čak je i pokojni Zoran Đinđić javno zastupao taj stav i živo me čudi kako mu to „patrioti“ nijednom nisu spočitnuli kao dragulj-dokaz da je on u stvari vođa lopovske družine. U nedostatku domaće filozofije, Zoran je verovatno otuđivao dela filozofa sa Zapada – eto dokaza odakle su stizali nalozi. Ali vo vremja ono, u intelektualnim se krugovima smatralo da krađa knjiga u stvari nije krađa. Uprkos tome što sam se i ja u periodima besparice odavao sajamskom lopovluku, nisam se slagao sa uvaženim kolegama. Krađu knjiga sam smatrao krađom. Jeste, maznuo sam ovaj ili onaj naslov, ali sam time počinio lopovluk. I tačka. Hvala Bogu, nisu me uhvatili. Ali malo me pekla savest. Kad budem imao para, računao sam, neću više krasti knjige. Kupovinom velikog broja naslova nadoknadiću izdavačima počinjenu štetu.
Može biti da bih bio i uspešniji lopov da nije bilo jedne otežavajuće okolnosti: iz nekog razloga, naime, bio sam veoma sumnjiv štandovskim bezbednjacima. Čim kročim na štand, makar samo da bacim pogled na knjige, sve oči uprte u mene. Da to nije, mislio sam, zbog toga što imam potisnute lopovske namere, pa me nešto odaje. I posle toliko godina, na pedeset petom valjda sajmu, dokonah o čemu se tu radilo: i ja sam tih godina stalno nosio zelenu vijetnamku i farmerke.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
