Visoka Bajčetina

Bilo je predvidivo da će tokom vikenda jedna od najudarnijih vesti biti svečano puštanje u rad zadužbine još-malo-pa-hvala-Bogu bivšeg džumhurbaškana Tome Nikolića, kao što je još predvidivije bilo da će se bajčetinska zbitija pre, za vreme i posle osveštavanja Tomine crkve pretvoriti u praznik uzoholjene beznačajnosti, panađurskog kičeraja i pompeznog lupetanja.

SPC, na čelu sa patrijarhom Irinejem, poklonjenoj crkvi – kako Bog i zapoveda (da li baš tako zapoveda? ) – u zube nije gledala, ali joj se zato u zube zagledao istraživački novidnžiluk serbski koji je akribijskom kalkulacijom došao do epohalnog saznanja da ktitor Tomislav, ma koliko poslovično bio nestjažateljan i štedljiv, od svojih zvaničnih primanja ni tri tokom radna veka nikako nije mogao uštedeti milion evra na koliko je procenjena zadužbinina vrednost.

Bilo je u žutoj (i sve žućoj) štampi i primedbi zadružno-socijalne prirode tipa a da zašto ktitor Tomislav te pare nije uložio u izgradnju montažnih kuća za izbeglice, a ja – uz neizbežno zakeranje da suma ni u tom slučaju ne bi bila manje sumnjiva – sve nešto mislim da Nikolić nije tako postupio čisto da učini izbeglom srpskom narodu, jer pazite , ako bi izbegli narod stekao kuće, onda više ne bi bio dovoljno stradalnički i posledično patrijarh Srpske Pravoslavne Crkve – koja, bar zvanično, još uvek naučava da je stradanje zbog Hrista, u Hristu i sa Hristom jedini put spasenja – ne bi mogao da održi trogatelnu govoranciju o stradalničkom narodu koji je, slava Bogu, zahvaljujući Tominoj crkvi dobio „novu zvezdu na srpskom duhovnom nebu“.

Nikolić se pak svojom govorancijom uzdigao do trećeg srpskog duhovnog neba. Davno je on – tako je doslovno rekao – „spoznao da je lako steći ovozemaljska dobra, da ih je lakše izgubiti, i da je sve materijalno isprazno i besmisleno bez duhovnog uzdignuća.“ No comment!

Meni lično je pao kamen sa srca kada sam pročitao da je Nikolić zadužbinu predao na upravu šumadijskoj eparhiji SPC jer sam u jednom trenutku – i to ne sasvim neosnovano – posumnjao da bi crkva lako mogla dobiti upravnika iz redova SNS-a, sličnog onima koji već upravljaju kućnim savetima, ali ktitor očigledno nije hteo da kvari simfoniju države i crkve, mada je na bajčetinskom hepeningu bilo upadljivo neprisustvo najvišeg srpskog državnog bića i visokih državnih dužnosnika. Imao bih još štošta nakititi na temu naše današnje kolumne, ali mi je – da budem iskren – pomalo dosadilo da džaba krečim, pa je privodim kraju konstatacijom da se SPC ktitoru odužila dodeljujući mu orden Svetog Save, što me je navelo na mračnu pomisao da možda nije daleko dan kada će Sveti Sava biti odlikovan ordenom Tome Nikolića.