Visoka mučnina

Novinčine serbske izveštavaju da je reditelju jedne od predstava iz festivalske konkurencije, Igoru Vuku Torbici pripala muka kad je čuo ko će biti Visoki Pokrovitelj.

Opštepoznato je, iako se svi prave ludi, da je Srbija zemlja javnih vrlina i tajnih poroka, sledstveno bih vam kao „obično dobro obavešteni izvor“ mogao podastreti spisak Ardaliona i Talija koji javno ispoljavaju vrlinu arlaukanjem protiv Visokog Pokrovitelja, a koji se u tajnosti odaju poroku, podavijaju repove i od istog Visokog Pokrovitelja uzimaju pare za razne „projekte“. (Torbica nije na tom spisku.)

Džaba je krečio direktor niškog pozorja, Spale Milovanović, ukazujući da je Visoko Pokroviteljstvo simbolično i institucionalno, a ne lično, Ardalionima pripala muka, pa to ti je. Važno je ići niz dlaku trenutnoj masovnoj histeriji, ispoljiti moralno političku podobnost, „rušiti“ Vučića svim sredstvima, uključujući i ona koja seku granu na kojoj Ardalioni sede.

Srbija je mala, siromašna, razvaljena zemlja u kojoj su stvari – na žalost i nesreću njenih žitrlja – postavljene tako da je trenutni Visoki Alfa Mužjak pokrovitelj apsolutno svega, sledstveno i svih pozorišta, nemojmo se zajebavati. Ardalioni to pokroviteljstvo ne manišu – i dobro je da ne manišu – ali se žestoko uzbibrete kad pokrovitelj ispolji nameru da se „potpiše“.

No, dobro, sve to spada u korpus ardalionskih ljudskih prava, ali i tu ima jedno „ali“. Fakat je da Visoki Pokrovitelj 24 časa dnevno, 7 dana nedeljno obesmišljava instituciju predsednika republike, ali zašto mu na tom poslu pomažu i oni koji mu bajagi zameraju neustavnosti i nezakonitosti.

Pitam se kako se ljuti opozicionari nikad ne zapitaju da li će poistovećivanje svih državnih institucija i poslova sa likom i delom A. Vučića – čemu je Visoki Pokrovitelj itekako sklon – na kraju, kad se Vučić strmopizdi, završiti u strmopizdu svake institucionalnosti i svih poslova. A hoće, tvrd vam stojim.

Ali sa druge strane, dobro je da se ovakva „institucionalnost“ i ovakvo poslovanje što pre strmopizde – proces tog strmopižđavanja je u takozvanoj terminalnoj fazi, ali (opet „ali“) ne zahvaljujući opozicionom delovanju (koje je takođe u strmopizdu), nego zahvaljujući bratu Rusu, knjazu Trubeckom, koji je genijalno uočio da je „istorija proces uništavanja suvišnog i jačanja stvarnog“.

Dobro je, dakle, što se politike kontinuiteta sa sistemom podnaredničkog pluralizma – kako one „vlasne“ tako i „opozicione“ – strmopižđuju u senkrup koji su same iskopale, neizvesno je, međutim, da li je u ovom okeanu banalnosti i suvišnosti ostalo još dovoljno stvarnog koje bi moglo ojačati.