Vozdviženije Stefana Nemanje

Nekada je ponedeljak bio dan za napušavanje političkih đilkoša i psihološka priprema za čtenije dubokomislenih kolumni krleta22 koje su izlazile utorkom, izgleda da je došlo vreme da ponedeljak postane dan za kulturu.

A znamo da gde god ima kulture, tu bude i Vesića, kao što gde god ima dima, u blizni bude mindže.

Ugledah tako pre neko veče Vesića u njegovom totalitetu, na nekom televizoru u kulturnoj misiji svečanog dočeka noge Stefana Nemanje koji u delovima polako pristiže iz matuške Rosije.

To pristizanje u delovima s jedne me je strane zabrinulo, s druge pak zasmejalo.

Setih se, naime, onog vica – koji možda i nije vic – o radniku sovjetske fabrike dečijih kolica koji je u nameri da pomogne prijatelju koji je dobio bebu (a nije imao para) iznosio iz fabrike deo po deo kolica.

Ma koliko, međutim, novopečeni otac obrtao-okretao, ma kako delove sastavljao, krajnji rezultat je uvek bio minobacač, a ne kolica.

Šta ako se – zapitah se – vickasta istorija ponovi, pa kad se svi Nemanjini delovi spoje u celinu, umesto rodonačelnika srpske države (koju je SN, inače, smatao ličnom svojinom) umesto Stefana Nemanje ugledamo raketni sistem S-400, davnašnji vlažni san ovdašnjih militarista.

Kakav god bronzani Stefan Nemanja ispadne kad bude definitivno sklopljen, instaliran i pušten u rad – o čemu ću izvestiti nakon očevida sa lica mesta – u njemu će biti podosta elemenata raketnog sistema S-400, jer se na osnovu dostupnog materijala već može zaključiti da će za estetiku i dobar ukus bronzani Stefan Nemanja (zašto ne SN-400) biti ono što je sistem S-400 za avione – strava, užas i pomor.

O „objektu“, kako rekoh, nakon očevida.

Tema naše današnje kolumne je mesto – trg ispred bivše štajge, periferija legendarne Savamale, neposredna blizina kultnog mesta krugova dvojke, Picinog parka, vekovno okupljalište amala, džeparoša, polusveta i probisveta.

Sama ideja da se grandiozni spomenik Stefanu Nemanji podigne na takvom jednom mestu – kakvo, inače, kao svoju tamnu stranu imaju svi velegradi – govori o stanju duha majki spomeničke invencije, a možda – grešna mi duša – i o mestu njihovog porekla.

Vađevina da će štajga biti renovirana i pretvorena u muzej (bilo bi dobro da to bude muzej gluposti), a okolina prostorno uređena, takođe je dostojna majki čemerne invencije.

I javni WC se može preurediti u prodavnicu zdrave hrane, ali se to nikada ne radi.

S druge strane, u simboličkom smislu nema boljeg mesta za spomenik začetniku srpske državnosti od našminkanog rugla na kome će biti podignut, niti ima simbolički primerenijeg vremena od ovog u kome ionako odvajkada kilava srpska državnost umire u mukama.

Više o današnjoj temi čitajte kad SN bude definitivno vozdvignut.