Vrlo bled runner

Pre svega, naši se državnici tokom vikenda (u granicama svojih skromnih mogućnosti) usamozataje, zatvore se valjda u topline svojih domova, odmah se oseti manjak lakrdijaškog materijala bez koga nema dobre satirične kolumne, pa iako je – između ostalih – za premijerku Brnabićevu i vojnog popečitelja, Vulina, protekli vikend bio radan, analizu stodnevnog jubileja vlade i popečiteljska priključenija ostavljam za sutra, a danas se posvećujem najcrnjoj od vaših noćnih mora – filmskoj kritici.

Pretpostavljam da ste iz gornjeg naslova ukačili da je tema naše današnje kolumne Blade Runner 2049, nastavak genijalnog poluistoimenog filma Ridlija Skota iz 1982. Treba li reći da kao tvrdokorni fan originalnog Blade Runnera živ nisam bio da sačekam gromoglasnu najavljivanu i raznoraznim medijskim mistifikacijama obavijenu premijeru, da sam čak – pogledavši ponovo Blade Runner iz 1982 – temeljno obnovio gradivo i da mi je nada (mimo običaja) bila veća od strepnje, što se (po običaju) pokazalo kao greška jer sam stravičnu potrebu da izjurim iz sale i da zapalim cigarčinu osetio već negde oko dvadeset petog minuta projekcije duže od dva i po sata.

Tom sam porivu odoleo i projekciju ipak nisam napustio iz istog razloga zbog kojeg sam, nakon što se devedesetdvojka pretvorila u Radio Beograd 1, radio u krntiji naštelovao na Radio Beograd 1 – da bih video do kojih se granica dobra stvar može uprskati i kako je moguće slupati grdne pare da bi se od sjajne low tech pite napraviti high tech govno – doduše relativno jestivo, uredno i šareno upakovano, na momente čak i mirisavo, ali ništa više od toga.

Očigledno je da su producent, scenaristi i reditelj – ima u tom džemperu, nažalost, i Ridlijeve vune – u akciju krenuli s idejom da naprave film za čije gledanje neće biti potrebno poznavanje prethodnog Blade Runnera, jer se samo time – ili pre će biti porivom za lakim kešom – može objasniti zašto je gorepomenuta ekipa (inače sposobnih filmadžija) previdela praktično bezbroj mogućih zapleta koje je prethodni Blade Runner ostavio otvorenim. Evo, recimo, prvog koji mi pada na pamet – Ostareli Harison Ford slučajno otkriva da je i on replikant, pa kreće u akciju, a onda se klupko polako odmotava. Ali umesto toga (ili tome sličnog) dobili smo igrokaz – na momente dostojan poetike dnevnika TV Pink – u kome su hologramske cice – u prethodnom ostvarenju deo scenografije – postale ključni likovi i kome je samo nedostajao Ivica Dačić da u uvo zlog genija, Džareda Leta, otpeva Yesterday na ijekavskom i da mu elektronski muftija mune bakšiš.