Vučić jeste lice Srbije

Voli da bude u pravu pa to ti je. Da sve bude interesantnije, često i bude u pravu, npr. kad zalaže (tj. džaba kreči) za nacionalizam državljanstva, a ne nacionalizam tribalizma.

Glede, međutim, Koštunice nije u pravu. Tačno je – nisam ja slep za faktografiju, štaviše povremeno sam prisustvovao toj „faktografiji“ – da je Koštuničina prezidencijalna kandidatura bila Đinđićeva, ideja koju je verifikovao DOS, koji je za razliku od današnje opozicije povremeno umeo racionalno da razmišlja.

Nije bilo drugog izbora. Nijedan drugi (eventualni) kandidat – a svi bi bili sto puta bolji od Referendumskog Lopova – naprosto ne bi imao šanse protiv Miloševića. Kao čovek bez svojstava, Koštunica je bio jedini prihvatljiv amorfnoj masi čiji je jedini identitet – kao i danas – bio tribalno nacionalni.

Đinđić je (verovatno bolje nego iko u DOS-u) znao ko je i šta je Koštunica, ali je nažalost (pogrešno) mislio da je uprkos nacionalizmu i desnosti ne samo politički nego i kulturološki protivnik ne samo MIloševića, nego svega što je oličavao njegov razbojnički režim.

Nije, međutim, trebalo da prođe mnogo vremena da bi se pokazalo da Koštunica nije nikakav Miloševićev protivnik, nego džoker, rezervni Milošević, koga su siva složna braća – potonji saučesnici u zaveri za ubistvo Đinđića – čitavu deceniju tetošili i držali u pričuvi.

Kad smo već kod toga, budući da se Veliki Legalista nije odazvao pozivu javnog tužibapstva da pojasni stvari u vezi sa Đinđićevim streljanjem, iako mu je to glatko prošlo i dalje ostaje prvoosumnjičeni u zaveri za ubistvo Zorana Đinđića. Ali šta nas za to boli Sebastian, kad smo imali „kralja liberala“.

Tek sad stižemo do teme naše današnje kolumne. „Svi koji kao ti“ – piše Divjak – „tvrde da je Vučićeva vladavina pravo lice Srbije, naprosto brane sadašnje stanje stvari.“ Ostavimo po strani strategije „odbrane stanja stvari“, pa razmotrimo da li se – 1. svi oni koji masovno glasaju za Vučića, 2. oni koji ga masovni prećutno podržavaju, 3. svi oni koji (jalovo) pokušavaju da ga smene političkim tehnikama u kojima je Vučić velemajstor bez premca – foliraju, pretvaraju, glumataju ili pokazuju svoja prava lica.

Odgovor je – da, svi se foliraju, pretvaraju, glumataju, u tome i jeste problem jer u celom tom zamešateljstvu šnjur odnosi onaj koji se najbrže, najjače i najbolje folira, pretvara i glumata, a ponekad (ne tako retko) i onaj koji povuče prvi.

Pisac hoće da kaže da Srbija i njena mainstream kultura nemaju „pravo lice“ nego zamenu za lice – obrazine koje se menjaju u skladu sa zahtevima trenutnog državnog uređenja (sva su promenjena), vladajuće ideologije (sve su oprobane) i ličnim preferencija ovog ili onog alfa mužjaka. Đinđićeva ideja bila je da srpski živalj navede da sopstvenim naporom izgradi lice. Nego prekardaših. Vučić jeste lice Srbije. I tačka.