Potegao onomad legendarni urednik Informera Vučko i objavio slike neke gole cice „zanosnih oblina“, pa srpskom narodu i senatu uvalio dubaru da je golišava cica niko drugi do hrvatska novoporedsjednica Kolinda. Verovatno je Vučko očekivao svesrpske ovacije i patriotska tapšanje po ramenima, ali stvari se – iz nejasnog razloga – nisu tako razvijale.
Naprotiv! Sa visokog – možda i najvišeg – mesta Vučku je promptno priopćeno da ne časeći časa sazove konferenciju za štampu i da se još promptnije pospe glavom po pepelu, nije greška, upravo tako. Na rečenoj „konferenciji“ Vučko se vaistinu posuo svim pokajničkim prahovima, požalio se na nepouzdanost „obaveštajca“ sa kojim je godinama uspešno sarađivao, a na kraju je – onako, sa sve glavom na pepelu i mudima u procijepu – pribegao oprobanoj Vulinovoj strategiji: obećao je da će sav prihod od Informerovog vikend-izdanja dati u „dobrotvorne svrhe“.
Ne bih ja na to davao ni pet para da se u neko doba nije oglasilo Popečiteljstvo kulture i inoformisanja, inače nadaleko čuveno po samozatajnosti, koje je blagoizvoleo veleizdati saopštenje da je to bruka i ibret, da se skandal neće završiti samo na izvinjenjima i da će tu biti teškog degeneka. Koliko se ja razumem u pomenuto popečiteljstvo, čisto sumnjam da se i ono samoinicijativno odvažilo na izdavanje strogog saopštenja – imalo je do sada iha-ha sličnih (pa i gorih) povoda da se oglasi, pa je ćutalo – i, štaviše, podozrevam da je i popečiteljstvu sa visokog – možda i najvišeg – mesta skrenuta pažnja da šilji plajvajz. I – šta sad? Kako će završiti afera „Lažna gola Kolinda“?
Ne znam šta da vam kažem. Optimisti bi rekli da će Vučkova zvezda početi naglo da tamni, da će Vučko tiho nestati sa TV ekrana, ringli i mikrotalasnih pećnica, a da će Popečiteljstvo kulture i informisanja poraditi na uvođenju kakvog-takvog reda u pomahnitale tabloide. Pesimisti – za koje imam više razumevanja – nesumnjivo će odmahnuti rukom i reći da će se gora izvesno vreme tresti, da će se iz tog potresa roditi samo jedan omanji miš i da će na kraju Vučko pojesti magarca. Tako to ovde ide. Bilo bi čudo kada bi išlo drugačije.
Dok smo još pod utiskom masakra u Šarli ebdou, nije zgoreg napraviti jedno sumorno poređenje. Za razliku od Francuske, zemlje u kojoj teroristi napadaju redakcije, u Srbiji – zahvaljujući našim „posebnostima“ – teroristi sede u redakcijama i otuda (doduše još uvek ne kalašnjikovima) vrše prepade na okolnu javnost. Nije tu kraj razlikama. U Francuskoj (a i drugde) države daju sve od sebe da, u granicama svojih mogućnosti, osujete teroriste, u Srbiji država, to jest državnici, tabloidne teroriste drže kao malo vode na dlanu. Lepo ja onomad rekoh da će – nastavi li se tako – tabloidi jednoga dana preuzeti vlast od svojih zaštitnika. Nadajmo se da je to našem zaštitniku došlo iz dupeta u glavu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
