Vukojebina

Ne zna se da li je do rečenog otoka, nadam se ne Golog, stigla crna vest da je Litvanija odbila da ratifikuje naš Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Kakve sad imaju veze, zapitaće se cenjeni publikum, Litvanijin pišman i predsedavajući GS UN, gorepomenuti Jeremija. I te kako imaju.

Hiperambiciozni picopevac je – oni sa boljim pamćenjem će se svakako setiti – proletos, da prostite, žestoko zajebao Litvaniju. Zabio joj takoreći nož u leđa. Čto slučilos? Litvanija, to jest neki Litvanijin Jeremić beše sa nameračio na položaj, sada popunjen Jeremijinom guzicom. Bilo je tu svakakvih marifetluka po takozvanim kuloarima, matuška Rosija je pritekla u pomoć svom čoveku, a našem (bivšem) ministru, povuci potegni, ovde pohvali, tamo pripreti i Litvanija je ostala kratkih rukava. Ali ne i kratkog sećanja. Dobro, kontali su, pretpostavljam u litvanskom MIP-u, Vuk je sit, ali videćemo da li će Vukove ovce biti na broju.

Mic po mic, dođe vreme da se ratifikuje srpski Sporazum o stabilizaciji i bla, bla, bla, a Litvanci decidirano graknuše: Nema potpisa. Vrlo važno, odmahuju rukom vukopoklonici, Evropska unija ionako samo što nije propala. Bitno je da mi, to jest Vuk, obnašamo funkciju predsednika Skupštine UN, tu je budućnost. I to je upravo ono čega se pribojavam. Ima ovde poprilično drvenih političkih filozofa koji smatraju da predsedavanje Skupštini Ujedinjenih nacija i nije neka velika stvar. To je, s jedne strane, tačno. Jeremija neće biti u situaciji da išta učini za Srbiju, nema on to, doduše, ni nameru, samo ide uokolo i ispaljuje otužne patriotske parole kojima zasenjuje vladajuću prostotu. Ali zato mu se otvara beskonačno polje za pravljenje međunarodnih skandala i brljotina, kojima je i sklon i vičan. A koje će se svima nama obiti o glavu. I nastaviće da se obija.