Yugonostalghia (16)

Ali i obaveza koja je podrazumevala neplaćeni, robovski rad urednika na poslovima korekture, koji je Tešić obrazlagao finansijskom neodrživošću angažovanja profesionalnih korektora, što je, pretpostavljam, bilo tačno, ali posle svih ovih godina ne mogu da se otrgnem utisku da je Tešić zapravo bio preteča robovlasničkog poslovanja pljačkaških benzinskih pumpi, naročito pumpe u Šimanovcima. Ropski rad je najisplativiji i – suprotno ustaljenom mišljenju – daje najbolje rezultate, o tome svedoče tomovi prašnjavih godišnjaka Književne reči. Ali i ropstvo ima svoje prednosti, a jedna od prednosti ropskog rada na korekturi bila je mogućnost legalnog ručavanja u Politikinoj menzi. I to za male pare. Toliko male da sam na kraju zavoleo ubistveno dosadni posao korekture. Eto, uzgred, odličnog primera kako robovanje telesnim prohtevima navodi ljude na svakakva posrnuća. Obilan ručak u Politikinoj menzi koštao je, ako dobro pamtim – pitaću Tešića ili Milića, oni će znati – deset, možda i petnaest puta manje od ručka u obližnjem „Grmeču“, koji ni sam nije spadao u skupe restorane, ali je poslovodstvo Politike bilo ubeđeno da ručkove za takozvane spoljne saradnike papreno naplaćuje zato što poslovodstvo Politike i Politikini novinari naprosto nisu imali pojma koliko šta košta u stvarnom svetu. Za njih je sve bilo besplatno i zato im se svaka suma, ma koliko bila beznačajna, činila astronomskom. Naročito sam se bio okomio na bečke šnicle, pomislih, da bih odmah potom pomislio da Beč nipošto nije sebi smeo dozvoliti da se njegove šnicle nađu na sramnom jelovniku Politikine menze, govori to mnogo i o posrnuću Beča. Da, tako je to bilo, pomislih idući ka šanku da naručim još jednu kafu i da je – izigravajući sopstvenog kelnera – o svom trošku odnesem natrag, do stola na kome me je raširenih nogu, ako se može tako reći, čekala Politika.

Tog dana je na Politikinom zaglupljujućem repertoaru hit bio intervju s jednim od nekolicine velikih pesnika na vlasti, koji je još davnih godina postao veliki pesnik tako što ga je Politika, na osnovu diskrecionog prava, a preko ukrštenih reči, proglasila velikim pesnikom. Kao što inokosno donosi odluku ko je u Srbiji živ a ko mrtav, Politika suvereno odlučuje i o tome koji će od mnoštva polumrtvih pesnika koji pred sumrak u gustim rojevima obleću oko Politikine zgrade, biti stavljen u ukrštene reči, proglašen za velikog srpskog pesnika i na sva zvona vraćen u život.