Yugonostalghia (18)

Veliki Politikini pesnici, kao i veliki Politikini naučnici, veliki Politikini filozofi, veliki Politikini glumci, veliki Politikini slikari i veliki Politikini ljudi iz svih drugih oblasti života, po ugovoru o delu su u obavezi da na svakih šest meseci daju Politici opširan intervju da bi zajedno s redakcijom Politike izvršili pritisak na javnost da ih javnost i u narednom šestomesečnu nastavi smatrati velikim pesnicima, naučnicima, itd. i da bi zlokobna Politikina mašinerija nesmetano produžila rad na gušenju poslednjih proplamsaja duha u Srbiji. Kamenje iz najrecentnijeg pesnikovog intervjua, nije mi to promaklo, od preteranog se preštampavanja u međuvremenu beše pretvorilo u sitne kamenčiće, a delimično i u prašinu, ali je stvar i dalje solidno funkcionisala, posao je i dalje cvetao. Po ko zna koji put sam u restoranu benzinske pumpe u Šimanovcima čitao pesnikovu recikliran priču o – citiram po sećanju – kamenju kao suštini našeg nacionalnog bića, o kamenju kao temelju naše istorijske svesti, postojanosti i čvrstine, o kamenju kao arhitipu našeg stamenog karaktera, o kamenju kao poslednjoj odbrani pred nasrtajima na naš kameni identitet, i o njemu, velikom pesniku, kao poslednjoj liniji odbrane našeg kamenja, koji se ni po cenu života neće odreći kamenja i koji će – tako je pisalo u intervjuu – radije do kraja svog do krajnjeg neukusa prolongiranog života jesti njegovo kamenje nego kranjske kobasice – napravljene, ako je verovati pesniku, od mlevenog ljudskog mesa – i krašku šunku, koje proizvode „bečki konjušari“, koji u niskosti svog konjušarstva ne prezaju ni od toga da u kranjske kobasice i šunku namenjene izvozu u Srbiju krišom stavljaju jake halucinogene droge.

Istom dinamikom, pomislih, dakle, na svakih šest meseci, Politika donosi opširne intervjue i s velikim narodnim istoričarem Pekmeščićem, u kojima Pekmeščić naširoko i nadugačko obrazlaže tezu da – ukoliko mi Srbi želimo da ostvarimo svoje nacionalne ciljeve, u stvari, ratne ciljeve Pekmeščićeve shizofrenije – moramo – i to što pre, istorija ne čeka – poginuti, svi do jednoga. Što će nam se, pomislih, pre ili kasnije i dogoditi. Takav cilj, smatra Pekmeščić, zavređuje svaku žrtvu. Pa i najveću. Zašto sam čitao te gluposti i zašto sada ovo čitam, pomislih, da bih odmah potom pomislio da ako već bez ikakve potrebe i prinude čitam Politiku, u stvari i ne zaslužujem ništa bolje.