Za verne i ateiste

Bez ateizma i ateista kao katalizatora, u hipotetičnoj zajednici u kojoj su svi nominalno pobožni, hriščanstvo bi se vrlo brzo pretvorilo u puku društvenu konvenciju. Kao što se ovde – dobrim delom zahvaljujući neprirodnom amalgamu crkve i politike – dogodilo i događa, pa imamo jako mnogo „pravoslavaca“ koji smatraju da su obezbedili spasenje pukom činjenicom što su Srbi, pravoslavne vere. Zaludna su, naravno, sva podsećanja da je suštinski smisao Isusovog poslanja upravo oslobađanje od „srpskosti“, „ruskosti“, „italijanstva“,svejedno; da je rod, sledstveno i narod, posledica palosti. Još zaludnija su upozorenja – i to Isusa Hrista lično – da se u Carstvo nebesko ne stiže upotrebom mača, bezbol palice, baklje i noža – oruđima i oružjima kojima mnogi ovdašnji dilber dokazuje svoju srpskost i pravoslavnost. A ključna poruka – ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe – iako se čini razumljivom i lakom, uopšte nije ni lako razumljiva ni laka za pridržavati je se. Ta poruka hoće da kaže: saosećaj sa svim ljudima u svojoj blizini, pomaži koliko možeš svakome ko se nađe pored tebe, ne čini nikome ništa što ne bi poželeo da tebi učine.

Ovo je, zapravo, preteška zapovest. Malo ko uspeva da je ispuni. Mnogo ljudi odustane, opravda se (realnom) činjenicom da stvari na ovom svetu stoje sasvim drugačije, da je sebičnost sveprisutna, pa jednostavno digne ruke i sledi zapovesti sopstvenih interesa. To je ljudska slabost i to se oprašta. Postoji, međutim, sorta ljudi koja takođe sledi isključivo svoje interese, ali su licemerni, pa svoju sebičnost zaogrću velom plamteće ljubavi prema narodu ili, čak, prema celom svetu. Ta obmanjujuća i samoobmanjujuća „ljubav“ može narasti do neslućenih visina iz prostog razloga što je apstraktna; teolozi bi opet rekli da je ljubav moguća isključivo kao odnos dveju ličnosti. Ljubavna veza između licemernih prevaranata i naroda kome pripadaju, nije moguća ili je moguća samo kao metafizički promiskuitet. Da ne bi voleli bližnje, što obavezuje i podrazumeva odgovornost, prevaranti „vole svoj narod“ jer to niti obavezuje, niti uključuje odgovornost, niti se može proveriti. To su „vuci u koži jagnjeta“ na koje je upozirio Isus Hristos čiji ćemo rođendan proslaviti sedmog januara. Pa kad smo većkod rođendana, nije na odmet da se pozabavimo datumima. Osim nas i Rusa, ostatak pravoslavnog sveta Božićproslavlja dvadeset petog decembra. Ne bi bilo loše, ako nam se posreći da dobijemo blagočestivig patrijarha, porazmisliti o tome da se i mi upodobimo ostatku ortodoksne vaseljene. Ziloti vele da to vodi unijaćenju, ali ja ne vidim kako. Bivao sam često u Grčkoj, a dugo na Kipru i tvrdim: slave Božićdvadeset petog decembra, ali su mnogo pravoslavniji od nas, ako znate šta hoću da kažem. Još zilotskiji ziloti tvrde da bi se uvođenjem gregorijanskog kalendara „izgubio kontinuitet molitve i liturgije“. Jok, more. Tamo gde je molitva neprestana – a ziloti to dobro znaju – nema diskontinuiteta. Nema ni vremena ni kalendara. Hristos se rodi!