U subotu su održani trideset prvi po redu protesti #1 od 5 miliona, na podatak o broju „izašlih“ nisam naišao – izgleda da to više nikoga i ne interesuje – ali pretpostavljam da se pod barjakom srpske La Pasionarije, gđice Anasonovič, okupilo „tvrdo jezgro“ protestanata, spremnih da idu stopama Čedinih Čuvara vatre koji su – pod vođstvom pomenutog – tabanali sve dok nisu zaboravili šta u stvari čuvaju.
Neki od njih – oni slabije obavešteni – verovatno još tabanaju.
Čovek bi rekao da majke protestantske invencije idu na kvantitet, računaju, valjda, da će se jednoga dana (u doglednoj budućnosti) Vrhovno Biće strmopizditi s vlasti po sili zakona velikih brojeva, što bi matematički posmatrano na nekom drugom mestu možda i bilo moguće, ali ne i u Srbiji u kojoj osim (najnužnijih) – zakona gravitacije, zakona o održanju energije i zakona neverovatnoće – nikakvi drugi zakoni, bili oni fizički, matematički ili krivični, naprosto ne važe.
Idemo dalje. Sve je belodanije da opozicija serbska „ruši“ Vučića na isti način na koji Vrhovno Biće & Co „čuvaju“ Kosovo – a u širem smislu i Srbe po ostalim „srpskim zemljama“ – a to će reći da (i jedni i drugi) računaju na to da će – samo ukoliko budu dovoljno tvrdoglavi, ukoliko bezbroj puta ponove budalaste postupke i ukoliko na pasja kola ispičkaraju svakoga ko im nije po volji – postići ono što hoće, iako u stvari ne znaju šta hoće, iako jedva znaju i šta neće, apsolvirali smo to u onomađašnjoj kolumni.
Znam da ću zaličiti na onog papagaja na tri slova iz Politikinih ukrštenih reči – ne sumnjam ni da će mi to komenantorluk nabiti na nos – ali – na podobije mog omiljenog filmskog junaka, doktora Šulca – ne mogu da odolim a da po ko zna koji put ne napišem da se Vrhovno Biće – i ne samo ono – ne može „srušiti“ jer je u Srbiji sve do temelja srušeno. Na čemu sa njim.
Ne mislim, naravno, na srušenost takozvane insfrastrukture, mada je i ona u ruševnom stanju, hteo sam da kažem da je Srbija deponija duhovnog, estetskog mentalnog i moralnog otpada u fazi poodmaklog truljenja.
Koje će se – bojim se – nesmetano nastaviti do postizanja stanja totalne društvene entropije. Nešto bi se možda mogo i uraditi da se to promeni, ali moralo bi se uraditi onda kada je i trebalo da bude urađeno – pred kraj XIX veka, sada je kasno, neverovatna bića, stvari i događaji kojima smo okruženi (pridavljeni) su Rogonjin račun za brljotine koji su naši pradedovi pravili uzdajući se u zakon neverovatnoće, u budalaštine tipa „mi možemo i ono što ne možemo“ i krmećak „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“. Imam li, možda, kakav „odgovor“. Imam bogme. Isti onaj kojim je (posle decenija brljotina) Markesov junak – na potanje zabrinute supruge „šta ćemo jesti“ – odgovorio – „ješćemo govna.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
