A misli Banjaluka. Razmotrićemo. Bilo je više nego verovatno – bilo je zapravo očekivano – da će burni referendum o nezavisnosti Katalonije izazvati novu srpsku podelu na zaštitnike španskog suvereniteta i na pristalice katalonske nezavisnosti.

Zvanični Beograd – principijelan kakvim ga je Bog dao – stao je na stranu zvaničnog Madrida, dočim su vojvođanski autonomaši po Novom Sadu zapandrčili katalonske barjake i ispisivali grafite u znak podrške braći sa Iberijskog poluostrva.

Nenad Čanak je otišao i korak dalje i potegao pravo u Barselonu da se na licu mesta uveri kako se stvar odvija, da eventualno stekne neko iskustvo i nešto nauči, pa da naučeno – kada za to kucne čas – primeni na domaćem terenu, što mu toplo ne bih savetovao jer bi reakcija Beograda bila najmanje stotinak puta žešća od poprilično žestoke reakcije Madrida. Referendumi u principu protiču u mirnoj atmosferi (i bez žrtava u ljudstvu i materijalu ) isključivo u jednom uzanom pojasu zemalja sa umerenom klimom i podužom demokratskom tradicijom; svi severniji i južniji referendumi završavaju u teškim pičvajzima, kao što smo se imali prilike uveriti na relativno skorašnjem primeru oružanog referenduma na Krimu koji je u Srbiji izazvao lavinu oduševljenja, iako je Vučić – doduše pod pritiskom američkog ambasadora – blagoizjavio da je „Srbija oduvek podržavala teritorijalni integritet Ukrajine“.

Slučaj Katalonije, inače, ima mnogo više sličnosti sa slučajem Rusije i Ukrajine, nego sa slučajem Srbije i Kosova. I Katalonija i Ukrajina su nastanjene etnički i verski sličnim populacijama i mnogo su duže (i mnogo prisnije) bile u istoj državi nego što je to bio slučaj sa Srbijom i Kosovom, a osim toga i Rusija i Kastilja su prema Ukrajini i Kataloniji – uprkos nespornoj dominaciji – bile mnogo blagonaklonije nego Srbija prema Kosovu. Ima tu još razlika. Katalonci se u referendum o nezavisnosti nisu upustili zato što ih je Španija diskriminisala, ukidala im autonomiju i masovno apsila ili zato što joj nije išlo dobro, nego zato što joj je išlo vrlo dobro – to je ekonomski najsnažnija španska pokrajina – nego zato što im je išlo dobro, pa su poželeli da im ide još bolje.

Mislite li vi da je katalonsko referendumsko zamešateljstvo moglo proći bez Ivice Dačića? Naravno da nije. Ali ne trčite pred rudu, Dačić ovoga puta nije zapevao, nego je na nekom skupu izjavio da je „naš stav jasan i principijelan, Srbija podržava teritorijalni integritet i suverenitet Španije“. Nije to bilo sve što je rekao. Odmah potom je pozvao „sve političke faktore da se ne igraju tim pitanjem“, pa se onda retorički zapitao zašto su neki „političari (čitaj Čanak) zbog referenduma otišli u Barselonu, a nisu otišli u Banjaluku“. Ostaje nejasno da li je Dačić mislio da bi „neki političari“ u Banjaluci trebalo da podrže suverenitet BiH ili independistu Mila Dodika. Šta vi mislite?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari