Zatvaranje kruga 2

Da li to onda znači da smo loše sreće? Ne! To znači da smo loše društvo. I to ne od Miloševićevog vakta, kako se u duhovnom kokošjem slepilu uobičajilo smatrati. Nego od ustanka/nastanka. Grbo se rodilo, vreme nije ispravilo.

Napred rečeno ne znači da smo i pojedinačno loši ljudi – ima nas, fakat, svakakvih, ali i na drugim mestima ima svakakvih – ali znači da smo od osnutka podvrgnuti (i naviknuti) na loša društvena pravila i praktikovanje starih srpskih zanata, o kojim je ovde bilo vazdan reči.

Leta, dakle, gospodnjeg 2020. Visoki Vučić je zatvorio krug i suvereno zagospodario vladom, skupštinom, uključujući i skupštine stanara, pa neki kažu da „nas je vratio u devedesete“, što je samo polovično tačno, jer smo se vaistinu vratili u devedesete, ali ne u devedesete XX nego XIX veka.

Da li je slučajnost ili ironija sudbine, stranka koja je pred kraj XIX veka pokušala da Srbiju – u kojoj i onda „nikada ovako nije bilo“ – preobrazi u modernu državu u kojoj će vladati zakoni, a ne satrapi – zvala se – Srpska napredna stranka. Današnja SNS se zvala – Radikalna.

Ondašnja SNS je, štaviše, tri i po godine bila na vlasti, sprovodila reforme, jačala privredu i zavodila pravni poredak da bi – upravo zvog dobrih rezultata – izgubila prve sledeće izbore. Uvidevši uzaludnost napora – tj. kakvo je društvo koje je namerio da unapredi i modernizuje – predsednik ondašnjeg SNS-a Piroćanac je 1886. napustio politiku za sva vremena, posvetio se advokaturi i vredno radio da bi srpskim pjesnicima ostavio u nasleđe kuću u Francuskoj 7.

A šta bi bilo da Piroćanac nije napustio politiku, da je nastavio političku borbu? Eh, šta. Bio bi ubijen, a stvari bi krenule onako kako su krenule da bi završile u ovom što nikada ovako nije bilo.

Velika je deluzija – zajednička srpskim političkim elitama (svih boja) – da u celom tom zamešateljstvu takozvani „mnogostradalni narod“ nit luk jede niti miriše, nego strpljivo podnosi orgijanje raznoraznih satrapa. Dokaz za to je neporeciva činjenica da je isti taj narod dva puta imao šansu – jednom u XIX, jednom u XX veku – da umesto satrapije izabere demokratiju, ali se oba puta plebiscitarno vratio na stari put grešnika.

Pisac hoće da kaže da carstvije Visokog Vučića nije anomalija nego prirodno stanje stanje Srbije i da Srbija – kako reče Boris Dežulović u intervjuu za Vreme – nisu Vreme, (NIN i Danas), nego – Baka Prase.

A kako u intervjuu za isti list reče Rambo Amadeus – osnov stabilnosti jedne države nije jaka vlast nego jaka opozicija, koja (ja dodajem) ne kevće nego nameće – ne nudi – alternativni kulturni model. Ibarska magistrala za sada nema alternativu. Njome se lomataju neki istaknuti opozicionari koji iz principa neće da se voze auto-putem Miloš Veliki koji je sagradio Vučić.