Zavera istoričara

To se apriorno prihvatanje interpretacije nacionalne prošlosti stručno zove weltvertauen, poverenje u svet – bez njega naprosto nema civilizovanog društva – ali mi je tokom čitanja Popovićeve knjige – zbog koje je malo falilo da nacionalistička čaršija nabije autora na kolac – postajalo sve jasnije da zvanična srpska istoriografija ne zaslužuje apsolutno poverenje.

Tako sam, recimo, saznao da nacionalna svetinja, Vidovdan, ne samo da u vreme kosovskog boja nje postojao kao pojam – petnaestog juna 1389. „obeležavao“ se prorok Amos – nego da je nakon što je izmaštan i pušten u opticaj, u kalendar SPC upisan kao praznik tek 1892, što me je još tih davnih dana navelo da zaključim da je i takozvana „vidovdanska etika“ lažovska, da je, posledično, i srpska vidovdanska istoriografija lažovska i mitomanska i da se možda u tome krije ključ misterije zašto su Srbi toliko podložni političkoj idolatriji, mitomaniji i lagarijama.

Nije to bio kraj. Naprotiv. Bio je to početak. Saznao sam – sve potkrepljeno dokazima – da mnogohvaljene mitske (i paganske) narodne pesme – temelj savremene srpske realnosti – u doba Nemanjića uopšte nisu bile na ceni, da su „po duhu bile mnogobožačke“, da ih je ondašnja „crkva progonila“, da ih „učeni pisci nisu marili“, da ih se „Sveti Sava grozio“, a Teodosije ih nazivao ‘pesni skvernoslovesnije“ i da se tradicija hrišćanske netrpeljivosti – ne prema „našem narodu“, nego prema paganstvu – protegla sve do XVIII i XIX veka, do Venclovića, Rajića i drugih, koje je Vuk Karadžić (i tradiciju i ličnosti) nasilnim putem odgurnuo u zaborav, toliko dubok da – da ne bi Milorada Pavića – danas više niko ne bi znao da su (i ta tradicija i te ličnosti) ikada postojali.

Potrevilo se, međutim, da dve-tri godine nakon što sam (više puta) pročitao Popovićevu knjigu padne proslava dvestagodišnjice Vuka Karadžića, čije sam delo do tada takođe uzimao zdravo za gotovo i – poput većine Srba – bio vrlo ponosan na „najsavršenije pismo na svetu“. Nije mi, dakle, bio sumnjiv Vuk, sumnjivo mi je bilo što komunisti sa toliko pompe proslavljaju dvestagodišnjicu oca srpskog nacionalizma – na koji sam, priznajem, u to vreme blagonaklono gledao – pa sam iz radoznalosti i duga vremena počeo da istražujem zašto je tome tako. Neću imati prostora da do kraja ispričam priču, pa se o tome šta sam sve saznao o Vuku obavestite u sutrašnjem broju.