Završni račun

Imali smo dakle lošu (i sve lošiju). lažovsku, muljatorsku i lopovsku vladavinu personifikovanu JexS-m Tadićem, koji se – usran od straha da i on ne bude streljan kao Đinđić – posrao na sve što su Đinđić i DS uradili na poslu stvaranja institucija i oslobađanja građana i – pod supervizijom čika Dobrice – krenuo putem kojim se (prividno) lakše ide, a koji vodi i završava u OVOM. Tačka.

Novi red. Nakon što je poseljačio DS – spreman i na kozojepstvo u kome bi zacelo završio da se u poslednji čas nije strmopizdio – JexS i njegove maloumne majke invencije „evropeizovale“ su glavne konkurente, radikale, računajući, valjda, da će tako „evropeizovani“ radikali izgubiti glasove antievropskih glasača koji će, je li, pojuriti u poseljačeni DS. Bio je to moronski zajeb u računu. Glasači radikala idu tamo gde im Vrhovni Radikal kaže. Ako treba na Mars – na Mars.

Sve te muljavine izazvale su (razumljiv i opravdan) revolt u redovima demokratskostranačkog simpatizerstva koje se u jednom momentu unervozilo i požurilo da JexS-u i Co vidi leđa. Debelo je on zaslužio da mu leđa budu viđena, ali nervoza je loš saveznik, pa su beli listići (i ko zna ko još) na vlast instalirali Vrhovno Prevashodstvo, koje je tada bilo isto kao i danas, sledstveno mi nije sasvim jasno šta su nervozna biračka tela očekivala od njega.

Razočarani izgledom Vrhovnog Lica – ne znam, rekoh, šta su očekivali da vide – gorepomenuti građani i simpatizeri su vrlo brzo poželeli da vide i Vrhovna leđa, ali su videli samo poveliki Sebastian Kurtz, pa su se (ne baš energično) okrenuli onima kojima su juče sami okrenuli leđa i u njima počeli da priviđaju spasenje i moralne gromade, svejedno što su ih do prekjuče (i to ne bez razloga) smatrali propašću i moralnim nakazama.

I tu je izbio kurcšlus. Jbg. Taknuto-maknuto, znate posle čega nema kajanja.

E sad, kad bi se tih deset godina mogle sažeti u desetominutni animirani film (u režiji Rada Kleja).

Nakon špice bismo videli krdo izgladnelih magaraca koji u gustoj magli radosno njačući pritrčavaju kradljivcu slame, nazovimo ga X, da bi vrlo brzo – razočarani što im kradljivac mažnjava slamu – panično njačući otrčali drugom kradljivcu slame, nazovimo ga Y, koji slamu mažnjava možda i više od X-a da bi se, onda gladni i razočarani, a da kakvi – ovoga puta još brže – vratili kradljivcu slame X i da bi magarcima (možda još većim od njih) koji im govore „aman, braćo, magarci, slamokradice jedni, slamokradice drugi“ njačući odgovarali – „jeste, ali ovi su opozicija“.

Kad smo već kod magaraca, prisetimo šta „naš narod“ kaže zašto magarce zovu na svadbu, a vi zaokružite jedan od ponuđenih odgovora. 1. da jedu, piju i da se vesele ili 2. da nose vodu.