Zavrzlame

Ama za prvosrbijanske mislioce, on je glavom i bradom Veliki Sotona. A to, belćim, nije. Sutra će doći neko drugo Jego Sijatelstvo i opet će se pevati stara pesma. Nisu naši problemi personalne prirode. Kriv je politički sistem. Ne onaj papirnati. Mislim na onaj realni. Svi znamo na šta mislim.

Ako je ovde politika pitanje života i smrti, a izgleda da jeste, a ne aparat civilizovanog uređenja života, onda nije čudo što je država nefunkcionalna i siromašna. Prezident i njegov tabor jednostavno nemaju vremena da se bave državnim poslovima zato što sve raspoloživo vreme troše na odbranu od nasrtaja bivših prezidenata da se pošto-poto vrate na vlast. Jer kad ovde nisi na vlasti, nema para, nema privilegija, gotovo i da ne postojiš, a potčinjeni ti jerezni, ljuti ko risovi, napetost u strankama raste. I šta ćeš, kud ćeš – moraš da pribegneš prečicama. I onda pričaš kako je aktuelni predsednik u stvari izdajnik, strani plaćenik, izrod i sve očekuješ da će mu to smanjiti rejting i da ćeš se ti – bogomdani – vratiti u kabinet. Pa onda pozapošljavaš svoju ekipu i odmah u rov – da sačuvaš poziciju. Da se sve to radi, da tako kažemo, unutar političarske zajednice, ni po jada. Ali ne. Sve se to nadugačko i naširoko telali, obznanjuje i naduvava, što za posledicu ima sve veću psihotizaciju stanovništva. A takva atmosfera nije pogodno tle za stabilizaciju prilika i normalizaciju života.

A zašto stalno pominjem Dansku. Evo zašto. To je država sa otprilike istim brojem stanovnika kao i Srbija. Verovatno su slični i potencijali. I, kako se ono kaže, resursi. Pa kada ste poslednji put nešto čitali o Danskoj. Biva ovde-onde poneki putopis iz koga shvatiš da se tamo lepo i mirno živi. I to je sve.

Naši dilberi, međutim, tradicionalno vole svetsku slavu. Nema nijedne geopolitičke rabote u koju nije umešana naša Danska. Slavoljubivi, kakvi su, dilberi misle da je to baš dobro. Ali nije. I pametniji privatnici izbegavaju medijsku vetrometinu, kamoli države. Pogotovo one siromašne. Može biti da je Koštunica iskreno uveren da svetom vlada međunarodno pravo, ali niti su pravo i pravda ikada vladali svetom niti će ikada vladati. Evo jednog lepog primera. Nešto se posle Drugog svetskog rata pobunio papa, nešto zamerao SSSR-u, pa to aparatčici preneli Staljinu. A Koba će aparatčicima: „A koliko papa ima tenkovskih divizija?“ Nemade nijednu. I pojede vuk magarca.