Vladan Batić, koji nas je napustio pretposlednjeg dana prošle godine, bio je jedan od retkih političara koji je imao smisao za humor. Takođe je, kao i Zoran Đinđić sa kojim je blisko sarađivao, spadao u grupu još ređih političara koji su se zarad vizije demokratske Srbije odrekli uspešnijih i isplativijih karijera.
Kao i Đinđić i Vladan je raspolagao basnoslovnom energijom i upornošću. A bojim se da mu je – kao i Zoranu, samo na drugi način – politika na kraju došla glave. Da je gledao svoja posla i vodio svoju uspešnu advokatsku kancelariju, siguran sam da bi poživeo još mnogo godina. Ali to onda ne bi bio Vladan Batić.
Upoznali smo se, mislim, devedeset treće, tokom jedne od predizbornih kampanja, u vreme kada se „na teren“ išlo privatnim automobilima i – najčešće – o svom trošku. Bilo je to sumorno vreme. Mrtva jesen. Milošević i sadašnji Gospodarevi koalicioni partneri na vrhuncu moći. Početni opozicioni entuzijazam beše spao na najniže grane. Sve to, međutim, nije ni za dlaku umanjivalo Vladanovu vedrinu i optimizam. Poslednji je legao, prvi ustajao, stizao da pozavršava i privatne poslove i da pritekne u pomoć kojekome. I da ga niko, nikada ne vidi namrgođenog i neraspoloženog.
Tokom onih protesta 96/97. koji su, kako vidim, postali neka vrsta partizanske spomenice čitavom ešelonu ovdašnjih politikanata, krenuo sam sa Vladanom po Srbiji, da po ciči zimi govorimo na protestnim mitinzima. Naš tadašnji, udbaškoj ezoteriji sklon šef stranke – koji se mitinga klonio kao đavo od krsta – na to je po običaju reagovao saopštenjem za štampu iz koga smo saznali da nas je Sahibija isterao iz stranke. Tada, kao i sada (i nadam se zauvek) bajagi opozicione. Razlog: protest protiv režimske izborne krađe.
Da li je to uzdrmalo Vladana? Da li ga je pokolebalo? Umanjilo njegovu energiju. Jok, more. Nije prošlo ni mesec dana, eto ti ga, zove Vladan da pravimo stranku. O svom trošku je iznajmio jednosoban stan negde na Dorćolu, za nekoliko dana smo napisali program, registrovali se kao Demohrišćanska stranka Srbije i okupili petstotinak članova. Koštuničina piskarala, raspoređena po režimskim medijima, odmah su krenula u raspirivanje velikosrpske paranoje. Te demohrišćani su stvar katolička, a možda čak i protestantska. Po jednima nas je plaćao Vatikan, po drugima nemački CDU.
Uprkos svemu, a ponajviše zahvaljujući Vladanovom danonoćnom radu, posle petog oktobra, DHSS je postao parlamentarna stranka, a Vladan ministar pravde. Početna, međutim, ideja, zbog koje smo osnovali DHSS, ideja o formiranju jedne liberalne, evropske desnice, nažalost, nije se naročito primila među Srbljima. Ali Vladan nije odustajao doslovno do poslednjeg daha.
Poslednji put sam ga video prošle jeseni, u prostorijama DHSS-a. Nije više mogao da govori, ali je već vidljivo slab zbijao žestoke šale kucajući ih na tastaturi malog notbuka pomoću koga se sporazumevao sa okolinom. Na isti način i ja mu pišem poslednju poruku: Laka ti zemlja, dobri moj Vlado.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
