Zemlja vampira

Doći ćemo i do nje. U stvari – već smo u njoj. Polako. Sledi uvod.

Pročitah onomad zanimljiv tekst na sajtu Peščanika. Toplo ga preporučujem homeopatskim ostacima vaše pažnje. Autor teksta – Rastislav Dinić. Naslov – „O vampirskom moralizmu“.

U tekstu je priložen i link za tekst Marka Fišera, „Izlazak iz zamka vampira“. I njega preporučujem za čitanje.

I Fišer i Dinić razotkrivaju (tj. džaba kreče) jednu od mučnih perverzija ovog čemernog vremena, pomahnitalost, naime, kriticizma svega, svakoga i svačeg što ne vole mladi, koji ne samo da ne otklanja nijednu od pojava i persona mrskih mladima, nego služi perpetuiranju statusa quo.

Prevedeno na kolokvijalni srpski – besomučno se kritikuje, da se ništa ne bi radilo ili da se – pu, pu, pu daleko bilo – ne bi organizovalo. Što se u suštini svodi na isto – duhovnu lenjost i tupoumnost.

Primenjeno na našu situaciju „ovo nikad ovako nije bilo“, to znači – i ja to godinama govorim – da danonoćno sranje po Vučićevoj glavi i svaljivanje svih zala ovoga sveta na njegova krhka trenerska pleća, ne samo da ne otklanja sranja koja Vučić, fakat, pravi, nego ih ovekovečuje, iz prostog razloga što narodna mudrost „klin se klinom izbija“ u politici ne važi.

Protiv dobro organizovanih političkih sranja, može se uspešno boriti samo kontraorganizovanjem i političkom mudrošću, a ne bapskim kontrasranjima po televizorima i „slobodnim“ medijima.

Kada, recimo, mlada, građanski inteligentna zvezda u usponu, blagoizjavi da je „Vučić kriv za mahnitanje epidemije“, krugovi dvojke – umesto da slede primer anonimnog genija koji je precrtao „Ovo je Velika Srbija“ i dopisao „ne, budalo, ovo je pošta“ – pa da kažu „ćuti, budalo“, mladog građanskog intelektualca nagrade ovacijama.

Ne manjka ovacija ni saloonskom revolucionaru, Jovu Bakiću (mada su malčice utihnule) kad preteći usklikne „ganjaćemo ih po ulicama“ (a vrapci pod strehom MUP-a prasnu u smeh).

Kao što onomad rekoh, nisam ja seka Persa koja bi se uzibretila nad prizorima uličnih ganjanja, daleko od toga.

Držim, štaviše, da osoba (ili grupa osoba ili politička stranka) koja tokove stvarnosti navrati na svoju vodenicu ima sva prava da radi šta joj padne na pamet, a ako vi, tankoćutni kakvim vas je Bog sazdao, mislite da bi to moglo biti u suprotnosti sa „ljudskim pravima“, podsetiću vas da su ljudska prava isto što i pravo na posao, što će reći – dim ženskog polnog organa.

Kao što još onomadije rekoh: opozicija i građanska inteligencija koje se nadaju da će neprestanim ukazivanjem na nepočinstva – koje nepočinitelj i ne krije, kojima se štaviše ponosi – i koje su, da sve bude crnje i gore, ko zapeta puška spremne da počine ista nepočinstva (ali s ljudskim likom), u stanju su samo da nam na grbaču natovare žešćeg nepočinitelja.