Zemlja zemljaka

Čovek kome je amputirana ruka – pisao je Vitgenštajn – može komotno živeti u apsolutnoj izvesnosti da mu ruka nikada neće ponovo izrasti. Eto vam stopostotne izvesnosti, eto neporecive istine. Vitgenštajn je hteo da kaže da neporecivost i izvesnost nisu nužno nešto dobro, da su, štaviše, retko kad nešto dobro. Nije li konačno i smrt nešto izvesno, možda nešto najizvesnije.

Osim izvesnosti da ti ruka, ukoliko je amputirana, neće ponovo izrasti, u Srbiji je zagarantovana još jedna izvesnost, a ta je da ćeš – samo li nešto laneš protiv ovdašnje zatucanosti i tupoumnosti (svih boja) – biti diskvalifikovan ili bednom neistinom da „pljuješ po svemu što je srpsko“ ili još bednijim pijačnim prekonosiranjem „ako ti ovde ništa ne valja, zašto ne odeš negde drugde“.

Upravo to mi je nabio na nos višećelijski mikroorganizam koji se u Podfamoznom potpisuje kao „Zemljak“. „Ne znam“, pita se Zemo, „zašto se uvaženi kolumnista (mal ne rekoh komunista), ne preseli u „poštenu“ Englesku ili Skandinaviju, kad mu ovde već ništa ne valja?“ Zna, međutim, Zemo i zašto ostajem u Otačastvu. „Zato što bih“ – kaže – „u Engleskoj bio socijalni slučaj i svetlosnim godinama daleko od kandidata za ambasadora“.

Ne znam otkuda „Zemljaku“ ideja da ja i u Srbiju (pa čak i dok sam bio ambasador) nisam socijalni slučaj. Idem i korak dalje i tvrdim da su u Srbiji svi do jednog socijalni slučajevi, a da to što neki Srbi imaju puno para ništa ne menja na stvari zato što – stotinama sam to puta ponovio – beda nije stanje na na računu u banci nego stanje duha.

Nisam upućen u Zemljakove političke preferencije, ali mi se čini da spada u ogromnu grupu eurozemljaka koji pošto poto hoće „da žive bolje“ (kondukter, kesu), koji teoretski žele „promene (daj još jednu) “ i „neokaljana lica“ (davaj džak) a koji svim onim što misle, govore i rade junački brane ubuđalu dvovekovnu duhovnu bedu.

Ali hajde da odgovorim na „Zemljakovo“ pitanje – zašto nisam otišao u Englesku kad mi već ovde ništa na valja. Najtačniji odgovor je – delom me mrzelo da dignem dupe, delom zbog straha od neizvesnosti. Ali viđite sad vraga. Da sam samo dvadeset godina mlađi, iako bih i tada bio u vrlo zrelim godinama, još kako bih digao dupe i još savladao strah od neizvesnosti. Nisam, jbg, blagovremeno predvideo – mada sam, da nisam inertan, mogao predvideti – da će izvesnost u Srbiji biti onakva kakva je od 2003. pa do unedogled.

Viđite, međutim, još vraškijeg vraga. Rastuće mnoštvo mladih, obrazovanih i spretnih osoba ne čeka da ih Zemljak priupita zašto ne idu negde drugde, nego dižu dupeta i odlaze na bolja mesta ostavljajući LJilju Smajlovićku i Vrhovno Biće da nariču nad depopulacijom Srbije, koja se pretvara u zemlju zemljaka. Eh, zemljaci, zemljaci, nabijem vam majci…