Žika za premijera

Dosta sam, ko velim, apstinirao, daj da vidim šta se radi u otadžbini. Kad tamo – vest dana, Toma zaplakao. Što, čoveče? Da ga nije neko ucveljio? Da se, ne daj bože, nije nešto gore dogodilo. Jok, more. Dao Toma ostavku na položaj predsednika SNS, da bi bio predsednik svih građana, kako on to kaže: hundred percent.

Lepo ja pre neki dan, doduše u šali, napisah da se srpskim političarima, a pogotovo Nikoliću, sužava manevarski prostor. Ako Tomčilo, daleko bilo, ponovo zapadne u neku krizu, na raspolaganju su mu još samo harakiri i samospaljivanje. Pa u tom smislu apelujem na poslenike takozvane javne reči da ne cveljaju predsednika, sada samo Srbije. Kud će im duše?

Ali, kako vidim, poslenici pisane reči za moje apele ne haju. Toma je, vidim, udarna tema. Ali šta da se radi? Tako je to u zemlji Srbiji u kojoj je nezahvalno biti prezident i kada medije držiš pod kontrolom, kamoli kad su novindžije jerezne na tebe i kad ti je biografija, da kažemo, poprilično tabloidna.

Osim Tome, na Zapadu ništa novo. Izbori su prošli, kriminalci su odahnuli do sledećih izbora, a u toku je pakovanje kakve-takve vlade, sve kombinacije su na stolu, svi dilberi su na broju, jedva čekam da se dogovore, pa da se vratim u Srbiju, u kojoj će momentalno poteći med i mleko. Za šta postoje svi uslovi.

Jego Visokoblagorodstvije Nikolić se doveo k poznaniju prava, poštuje američki embargo na Koštunicu, koji se Vašingtonu gadno zamerio, ali koji je, imamo li u vidu sudbinu Džohara Dudajeva, odlično prošao. Koštunica jok, saopštava nam uplakani predsednik, OK, ama još ne znamo ko je evet, to jest „da“. Bivše Jego Sijatelstvo se nešto kao nećka, a nestrpljenje u koalicionim redovima narasta. Koalicioni partneri će, kažu, sami odrediti kandidata za premijera. Budući da sam se, uprkos fizičkoj udaljenosti, na neki način vratio u politički život, usuđujem se da dam svoj predlog za mandatara. Moj kandidat je Žika Obretković.