Na sve muke, sad nas i zemljotresi pogodiše. Ne znam kako to tumače seizmolozi, ja krivicu za to svaljujem na politički sistem. Umetnička sloboda. Pa neka se političari pravdaju. Dobro, čoveče, reći će dobronamerni, kakve veze ima politika sa zemljotresom? Jesu naši političari i ovakvi i onakvi, ali teško da su u stanju da izazovu tektonske poremećaje. Ne bih se ja olako s tim složio. Ovde se, naime, već dvadeset i neku godinu uspešno vodi politika zemljotresa. Ovaj, kraljevački, jeste vidljiv i opipljiv, ima i žrtava, ali i naša politika, rekoh već, mnogo duže ruši sve pred sobom. Lepo reče Vesna Pešić pre neki dan u „Vremenu“ da se politička klasa pretvorila u tvrđavu. U zatvoreni sistem koji parazitira na sveopštoj bedi. Koji, zapravo, svesno proizvodi bedu. Zvuči čudno, ali deluje. Ekonomija se može zasnovati na svemu, pa i na đubrištu.
Lepo te političari, kad ih sretneš na Sajmu knjiga, gledaju kao neprijatelja. Jave se, klimnu glavom, oni evrocentričniji i osmehnu ti se, ali ledeni neki dah izbija iz te gospode. Evo, takoreći do juče sedeo sa mojom malenkošću u „Manježu“, a često i o trošku malenkosti, a sad – čovek posebnog kova. Zapandrčio na rever značku svoje strančice i Evropske unije i lepo vidiš da između tebe i njega zjapi ontološka provalija.
Šta si se ispizmio na te značke – prebacuju mi moji prijatelji. Ali ja uporno opstajem na pozicijama fundamentalizma. Vidi, druže, kažem, sećaš li se onih vremena – koja su sada silom prilika „stara dobra“ – kada su policajci i žbiri nosili isto tako neke značke, ali sa unutrašnje strane revera. Kad neko u kafani pusti mašti na volju, samo zavrne peš sakoa. I rad, red i mir se promptno povrate. Sada više nema ni te diskrecije. Javno izlažu značke. Odašilju poruke: „Ja sam iznad svih situacija, nemoj mi se zamerati, ukazuj mi poštovanje, sa mnom nema šale, aman, bre.“
S druge strane, ko garantuje da sa unutrašnje strane revera ne nose neke još moćnije značke. I kako stvari stoje, nosiće ih do sudnjega dana. Zašto? Zato što su naše političke elite u permanentnom građanskom ratu sa svojim građanima, što za posledicu ima serije manifestnih građanskih ratova. Jedan je – saglasno Željku Cvijanoviću – na pragu. Ako li se samo ne uvaže pravedni zahtevi Željkove ekipe – krv će da padne. Cvijanović je poslovično dobro obavešten, ako znate šta hoću da kažem. Državu, međutim, boli Crven ban za Željkove pretnje.
Ama, reći će ponovo dobronamerni i cool likovi, to su pucnji iz praznih pušaka. Kao bivši komandos, ja znam da su takve – prazne – najopasnije. A evo i poučne priče. Pre sto godina čuvam ti ja stražu u Komandi brigade. Sedamdesete su to godine, sve mirno, imaju stražari okvir sa bojevom municijom, ali ne stavlja se u pušku. A i ko da se maje sa razvođenjem straže i svim tim procedurama. Pa se mi snašli. Stoji jedna puška na stražarskom mestu, a mi – Titovi vojnici – dolazimo na smenu. Misleći da je puška prazna, sačekujem druga, pa se kao igram vojnika. „Stoj, pucaću, bando jedna.“ I repetiram pušku. Taman da škljocnem, kad ukačih da je metak u cevi. Kako? Kad je prazna – zatvarač ostane gore. Hvala Bogu, eno ga moj drug živ i zdrav. Oprezno, more, sa značkama i praznim puškama.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
