Zulu bajka

Kad smo već kod zla – to je vrlo teška reč koja se u Srbiji olako poteže, kao i mnoge druge, uostalom, uključujući – „pištolj“. Sama po sebi reč „pištolj“ je reč kao i svaka druga, ali stvar se menja kad se sa reči pređe na delo.

Idemo na stvar. OVO što nikada ovako bilo, kakvo god bilo, nije ZLO, to je seljačko prenemaganje, puvanje, lopovluk, drljavost i osionost koji, fakat, prave veliku štetu, ali šteta nije zlo u strogom značenju te reči. Često iz štete nastane korist.

Ali ZLO jeste to što ni na vidiku ni u „naznakama“ NEMA ničeg boljeg. Uostalom, zlo se u knjigama starostavnim i definiše kao odsustvo dobra. Što će reći da bi OVO doduše bilo problem, ali ne i zlo, pod uslovom da postoji neko ONO spremno da popravi štetu koju – u različitim alotropskim modifikacijama i pod raznim mudrim vođstvima – OVO pravi već sto pedeset godina.

ONO bi se možebiti i pojavilo da u Srbiji ne preovladava zulu etika, znate već priču… Dobro je kad mi njima otmemo žene i krave, zlo je kad oni to učine nama. Tu tek nastaje konfuzija, pogotovo u Srbiji. Vučić & Co jesu u jednom trenutku „ušli u posed“ naših krava i žena, figurativno naravno (hm, da li baš figurativno), ali – viđite vraga – nisu ih oteli, nego su ih maltene dobili na poklon.

Nismo, dakle, čuvali krave i žene – čitaj: slabašne petooktobarske demokratske tekovine – pa su ih Vučić & jednostavno pokupili. A šta je pokradeno pleme uradilo? Eh, šta. Palo je u letargiju koja je potrajala – ček da izračunam – celih šest godina. Pleme je onda, konačno uvidevši da Vučić nema nameru da deli krave i žene, palo u amok i odlučilo da žene i krave preotme.

Što bi se po prirodi Zulu stvari i dogodilo da Vučićevo pleme, za razliku od onog bajagi demokratskog, danonoćno ne stoji na mrtvoj straži oko krava i žene, i ne samo da otete žene, krave i pare čuva, nego u harem, stado i kasicu dovodi/ubacuje i nove.

Demokratsko stado i dalje nastoji da povrati otete žene, krave (i pare), ali gle kako – Vučićevom taktikom – što bi plemenu možda i pošlo za rukom kad bi raspolagao i Vučićevom strategijom, a to će reći dvadesetčetvoročasovnim, sedamdananedeljnim stranačkim radom, ne samo na televiziji, nego i na terenu.

Sve dok se borba protiv OVOG bude svodila na imbecilna „raspisivanja bojkota“ (zašto, zapitah se, Lutovac, jednostavno ne „raspiše pobedu“) i Boškićevim čvrstorukaškim, policajnodržavnim pretnjama biće spremte se spremte krave i žene. Eto, ispričah vam zulu bajku, pa pošto se bliže martovske Ide, ode ovaj čiča na prvo polovinu odmora. Vidimo se 20.