Zamislite da lekar opšte prakse postane neurohirurg nakon vikend obuke

Zep
Vuč
Ped

Upravo ste pročitali jedan kraći spisak besmislenih slogova. Ako ste u njima pokušali da pronađete smisao, to je sasvim ljudska reakcija. Na kraju krajeva, naš mozak je mašina za traženje značenja. Međutim, koliko je smisla uopšte moguće pronaći u vremenu kada smo preplavljeni spiskovima – informacija, obećanja, problema?

Slične slogove koristio je nemački psiholog Ebinghaus u svojim eksperimentima o pamćenju i zaboravljanju. NJegovi zaključci bili su jednostavni, ali zastrašujuće tačni: naš kapacitet da pamtimo i obrađujemo informacije ima granicu. Kada smo preopterećeni, zaboravljamo.

Ova ideja se savršeno uklapa u današnji trenutak. Dok smo zatrpani spiskovima svega i svačega, kako da se izborimo sa sopstvenom nesposobnošću da razlikujemo važno od nevažnog? Kako da preživimo svet hiperprodukcije? Spisak se neprestano ispisuje, a mi sebe zatičemo zadihane poput hrčka u točku. Dobro, ne preterujmo, skrolovanje je bolji izraz.

Dok što brže jurimo ka novim informacijama, gotovo da ne primećujemo kako se osećamo kada naša svakodnevica biva preplavljena besmislicama. Kada zaustavimo točak, u glavi odzvanja samo jedna reč- hiperprodukcija. Pritisak hiperprodukcije postaje nepodnošljiv u gotovo svim sferama, od nauke, preko medija, pa sve do umetnosti. Bilo da ste naučnik kome je nametnuto da objavljuje veliki broj naučnih radova, ili medij koji prenosi gomilu informacija ili dezinformacija u kratkom vremenskom roku, ili umetnik koji „mora“ da stvori novi umetnički izraz kako ne bi bio zaboravljen, ili ste samo konzument svega ovoga koji se plaši da će propustiti nešto važno, voljno ili nevoljno vi učestvujete u hiperprodukciji.

Ali, hiperprodukcija nije rezervisana samo za informacije, umetnost i nauku. Ovih dana, u fokusu je jedna posebno zanimljiva manifestacija ovog fenomena – hiperprodukcija psihoterapeuta.

U javnosti se trenutno vodi polemika: da li bavljenje psihoterapijom treba da bude rezervisano za psihologe i psihijatre ili može biti posao svake osobe koja završi fakultet i dodatnu obuku? Ova dilema nije samo stručna, već savršeno oslikava doba hiperprodukcije. Jer, dok s jedne strane imamo porast potreba za mentalnom podrškom (s razlogom, jer svi smo u ovom točku), s druge strane imamo rizik od pretvaranja psihoterapije u još jedan brzo proizveden i konzumiran „proizvod“.

Naizgled, ovo deluje kao demokratizacija – svako može naći psihoterapeuta i svako može postati psihoterapeut. Ali, šta se dešava kada ova oblast počne da liči na masovnu proizvodnju i ko tu profitira?

Ako ste, recimo, ekonomista koji je shvatio da vas Excel tabele ne ispunjavaju, ili pravnik koji više ne želi da se bakće sa paragrafima, ne brinite – psihoterapija je tu! Završite obuku, dobijete sertifikat i eto vas, spremni da zalazite u najskrivenije kutke ljudske psihe.

Naravno, da je ovo pravilo primenjivo svuda, možda bismo imali i filozofe koji obavljaju hirurške zahvate. Možemo zamisliti sledeću scenu: stoji filozof u hirurškoj sali, maska mu pokriva lice, dok skalpel drži u ruci i razmatra prirodu bola i postavlja kolegama pitanja poput: „Šta znači biti zdrav?“ ili „Da li je ova operacija zaista nužna?“ I dok pacijent (pod anestezijom, srećom) leži, filozof zaključuje da je smisao zdravlja relativan, pa odlučuje da hirurški zahvat odloži do sledeće rasprave.

Ipak, za razliku od hirurgije, gde je zamisliv kraj pacijenta nakon ovakve intervencije, posledice neadekvatne psihoterapije često su manje očigledne i duže traju. Ako „filozof-hirurg“ omaši, rezultat je trenutan i neporeciv. Ali, ako psihoterapeut bez dubinskog razumevanja ljudske psihe donese pogrešan zaključak, posledice mogu biti tobogan u dublju anksioznost, depresiju ili izgubljeno poverenje u bilo kakvu pomoć.

Psihoterapija zahteva mnogo više od tehničkog poznavanja metoda kao što su kognitivno-bihevioralna terapija ili mindfulness vežbe. Potrebno je razumevanje ljudskog razvoja, trauma, kliničkih poremećaja, a to je znanje koje se gradi godinama tokom formalnog obrazovanja, praktične obuke i nadziranog rada.

Ali, oni koji zagovaraju hiperprodukciju psihoterapeuta ignorišu ovu dubinu. Umesto toga, nude jednostavnu ideju: svako ko završi obuku može se baviti direktno ljudskom psihom.

Pitanje nije da li svako može naučiti osnovne tehnike psihoterapije – možda i može. Pitanje je da li je to dovoljno. Zamislite da lekar opšte prakse postane neurohirurg nakon vikend obuke. Verovatno bismo to smatrali suludim i potencijalno opasnim.

Pa, zašto onda smatramo da je ljudska psiha, koja je kompleksna poput bilo kog organskog sistema, nešto čime se može baviti bez godina intenzivne pripreme?

Dok filozof može ponuditi sjajne uvide o smislu postojanja, ipak bismo svi želeli da skalpel ostane u rukama hirurga sa osnovnim obrazovanjem iz medicine. Na isti način, psihoterapiju bi trebalo prepustiti stručnjacima koji ne posmatraju ljudsku psihu kao „projektni zadatak“, već kao suštinski složeni proces kojem je potrebna pažnja, promišljenost i godine studiranja.

I tu dolazimo do suštine. Kada jednom uđete u hiperprodukciju, nije važno da li pravite psihoterapeute, zakone, umetničke performanse ili – probleme. Sistem hiperprodukcije ne poznaje granice. Štaviše, sposoban je da proizvede čak i ono što nije bilo tamo na početku – nove probleme.

Ova dinamika širenja problema može se proširiti i na šire društvene sisteme. Naša vlast je, na primer, specijalizovana za hiperprodukciju afera.

Pogledajte studente koji protestuju. Na primer, na spisku nezadovoljstava mladih našli su se korupcija, urušavanje institucija i nadstrešnica. Studenti blokiraju ulice i fakultete, traže odgovore i pravdu.

Jer, kako se boriti protiv sistema koji ne rešava probleme, već ih proizvodi u serijama? Kad god studenti izađu na ulicu, na spisak njihovih zahteva dodaje se još jedan sloj besmislenih slogova: nova obećanja i bombastične izjave političara.

Na kraju, sve se vraća na početak. Spisak raste, kao i osećanje bespomoćnosti. Hiperprodukcija nije samo problem u kvalitetu, već u tome što generiše beskrajne slojeve novih problema, a rešenja ostaju negde na dnu.

I šta nam ostaje? Da ponovimo jedinu poruku koja ima smisla u ovom vrtlogu hiperprodukcije problema i besmislenih spiskova: Sve po spisku!

Za sistem koji ne rešava probleme, već ih štancuje kao na traci. Za one koji od psihoterapije prave fast-food industriju, za beskrajna obećanja i nadstrešnice koje se urušavaju pre nego što su izgrađene. Sve po spisku! Za svaku korumpiranu instituciju, svaku lažnu reformu i svaki besmisleni slog koji nam prodaju kao rešenje. Sve po spisku, jer to zaslužuju.

Autorka je psihološkinja i osnivačica Centra za psihološku podršku, psihoterapiju i edukaciju „Psiho ludens“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.