Zamislite da lekar opšte prakse postane neurohirurg nakon vikend obuke

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Poštovana, jako me zanima na kom se to kursu postaje psihoterapeut za jedan vikend?
   Ja sam morala da prođem stotine sati individualne, grupne psihoterapije, edukacije, supervizija u trajanju od 6 godina da bih postala telesni terapeut. Tom zamenom teza i stavljanjem rečenica van konteksta sramotite svoju profesiju psihologa i jednog akademskog građanina.

2. Apsolutno se slažem da nakon završenog vikend kursa osoba ne mlže postati psihoterapeut. Čak i ako je psiholog i psihijatar.
   Zato edukacije za psihoterapiju i traju po nekoliko godina uz dubok rad na sebi i rad sa klijentima pod supervizijom.
   Autorka teksta bi to morala znati. Sem naravno ako ona nije završila samo kurs umesto psihoterapijske edukacije pa priča iz svog iskustva.

3. Да ли сам ја здрав ако сам у слоговима: „Вуч Пед“ препознао дубину универзума?

4. Ne hvatajte se za svaku reč koja je napisana u tekstu.
   Autorka je generalno u pravu.
   Ko ima novca, platiće kurs i postaće psihoterapeut, a ko nema neće, čak i ako bi taj posao kvalitetnije obavljao od onoga ko ima novca.

5. Nazovimo stvari pravim imenom. Kao psiholog specijalista medicinske psihologije sa 30 godina staža u zdravstvu, mislim da sam kompetentan da komentarišem.
   Da, postoje obuke za psihoterapiju koje traju po nekoliko godina. Mnoge takve obuke, na žalost, služe samo za izvlačenje novca od polaznika, kojima se tokom obuke traži sve više i više novca za sve više i više dodatnih časova i seminara (koji nisu inicijalno uračunati), a sve da bi se namestile nove i nove „tezge“ nekim kolegama… Pri tom, ono glavno nedostaje – nema kriterijuma za izbor polaznika…pa su među njima zaista i ekonomisti, i poslovne sekretarice, i sl…koji o psihopatologiji pojma nemaju ( jer nisu to po struci), niti će o tome naučiti na ovakvim obukama. Takvim osobama – koje mogu biti kvalitetni stručnjaci u svom domenu- nedostaje neophodna polazna osnova za psihoterapeuta, a to je – poznavanje opšte psihopatologije, psihodijagnostike i osnova psihijatrije. To se uči na studijama psihologije i na specijalizacijama iz medicinske psihologije i psihijatrije, pa tek onda sledi obuka za psihoterapiju, pa tzv.rad na sebi itd. A, da, postoje i vikend kursevi, za lajf koučove i slične… koje ne bih ni da komentarišem.

6. Gospodine, sa 30 godina rada u zdravstvu…. Da li ste ikada culi za propedeutiku?

7. Mnogo ste naporni sa ovim prepucavanjem. Ne bih isao ni kod jednih ni kod drugih, ocito nemate sposobnost da se dogovorite, kako cete tek sa obicnim narodom

8. Kriterijum za izbor studenata psihologije takodje ne postoji, osim položenog prijemnog u vidu naučene knjige, a isto važi i za medicinu. Svako isto tako može upisati i završiti psihologiju bez ikakve procene ličnosti, pa se medju diplomiranim, master psiholozima mogu naći osobe sa narcističkom strukturom ličnosti npr., graničnom, psihopatskom, shizoidnom…što sve predstavlja kontraindikaciju za bavljenje psihoterapijom. Dakle, ni sve to ne garantuje da će jedan diplomirani psiholog nužno biti odličan psihoteraput.

9. Nakon zavrsenog ekonomskog fakulteta mogu da kazem da sam apsolutno bila nesposobna za rad. Puna teorijskih znanja, ali neznajuci kako da to primenim u praksi. Znam da ovakvo iskustvo ima ogromna vecina ljudi raznih struka, tako da to glorifikovanje psiholoskog fakulteta nakon kojeg su studenti stekli znanja koja niko na svetu ne moze na drugi nacin sa stekne mi je zaista smesno i suvisno.
   I samo bih se nadovezala na komentar – ko ima novca upisace kurs, ko nema nece. Isto to vazi i za studije psihologije! Ko ima novca, studirace to, ko nema nece.

10. Evo raznih odgovora.
    Da, Milice, čuo sam za propedevtiku, na žalost .
    Nije veĉina diplomaca nesposobna za praktičan rad, nego samo neki. Možda je
    do fakulteta, jer nisu svi jednako dobri, a
    možda je i do pojedinaca.
    Diplomiranje psihologije ili specijalizacija
    psihijatrije treba da bude nužan uslov za
    obuku iz psihoterapije. Slažem se da to
    nije dovoljan uslov da bi neko postao
    dobar psihoterapeut. Potrebni su i
    odredjeni kvaliteti ličnosti.
    Ovde očito komentarišu ljudi bez dana kliničke prakse. Ali bitno da imaju stav. Ende

11. Propedevtika na CPS je ponudila klinicku praksu za osobe koje su u mogucnosti da se organizuju. Sve vise se ide ka tome da se stice klinicko iskustvo u okviru obuke za psihoterapeute, uz preporuku da im ta klinicka praksa bude podrska za prepoznavanje psihopatologije kako bi delegirali kolegama koji su kompetentni, a ne za rad sa osobama koji zahtevaju ipak strucnije znanje. Cak i to je diskutabilno , ukoliko strucnjak nema kvalitete da “ izadje na kraj“ sa pacijentovom prirodom i mehanizmima u datom momentu. Ja prva poznajem puno psihologa koji se ne usudjuju da rade sa poremecajima i psihozama, a poznajem i psihoterapeute nepsihologe koji su obuceni na master programima i potpuno adekvatno mogu da iznesu ovakve izazove u praksi.

12. Da li bismo se mi, automehanicari, zalili na to da psihoterapeut otvori automehanicarsku radnju? Taman posla. Propascete dok kazete „psihoterapeutkinja“. A ako ne, dobrodosla koleginice. Dakle, sta je zaista problem?

13. Pa gospođo Billjo, da onda ukinemo studije psihologije i specijalizaciju iz psihijatrije i da bravari ( i Vama slični) sa kursevima (znam odlično kakvi su) zaronite u duše.

14. Izvini Biljo, malo sam se šalio, mislio sam na life coacheve. Svi koji završe priznat psihoterapijski modalitet koji traje 4, 5 godina je ozbiljno posvećen psihoterapiji, koja je samostalna i nezavisna profesija, nevezano za psihologe.