Aida i moć neznanja

Film je dobio silne važne nagrade, u njemu igraju i „naši poznati glumci“, pomislio bi čovek da je dobra trgovina prihvatiti takav film za prikazivanje, ali izgleda da to nije baš tako jednostavno, jer se, navodno, čeka na mišljenje i odobrenje najuglednijeg filmskog kritičara u zemlji, izvesnog A. Vučića.

On je, kažu, već danima u laboratoriji i rezultat njegovog veštačenja očekujemo s ogromnim nestrpljenjem i uzbuđenjem.

A možda to uopšte i nije tako, nego postoje neki drugi razlozi za oklevanje, ili se prosto poštuje procedura, a poznato je koliko je nama u ovom delu sveta procedura svetinja. U sve nam diraj, samo nemoj u proceduru!

I tako to natezanje traje već neko vreme. Od onih kojima je profesija ili hobi da imaju mišljenje o pretežno svemu očekuje se da se izjasne jesu li za to da se taj film, „Quo vadis, Aida“ se zove, prikaže na RTS-u ili da se na RTS-u ne prikaže.

Potonja opcija nije nam podrobnije objašnjena: da li bi upražnjeni termin bio popunjen osvežavajućom premijernom reprizom 467. epizode Boljeg života, ili šta? Čisto da ne zaboravimo Jataganca i Kurčubića, bog da im dušu prosti.

A zašto je, i da li je, sve ovo uopšte važno, u bilo kojem smislu osim u pogledu umetničkog profila filmskog programa RTS-a? Zašto je, dakle, (ne)prikazivanje jednog dugometražnog igranog filma na jednoj TV stanici – nakon što su otprilike svi koji su to želeli mogli da odgledaju taj film, legalnim ili piratskim putem – postalo jedno od onih pitanja na kojima se vidi ko je vera, a ko nevera?

U redu, „svi“ znaju, u ma koliko širokom luku zaobilazili ovaj film, da je njegova tematska okosnica i istorijska pozadina genocid u Srebrenici. Svi znamo i to da je ovde, među nama, i dalje mnogo onih koji već sam izraz „genocid u Srebrenici“ tretiraju kao nešto više i gore od puke laži: kao izdajničku provokaciju.

Mene, pak, zanima, odakle ta dirljiva vera da bi prikazivanje ovog filma na RTS-u, ili bilo gde drugde, bilo šta bitno promenilo i pomerilo?

Svakako, postoje i gledaoci koji film nisu gledali i neće ga gledati, ali bi ga ipak odgledali ako im se već servira na tanjiru, ako je dovoljno da uključe televizor i pritisnu jedinicu na daljinskom upravljaču.

Nije teško zamisliti ni da bi gledanje tog filma izvesnom broju ljudi zadalo domaći zadatak iz razmišljanja s kakvim se do sada nisu susretali, bilo zato što su ga brižljivo izbegavali, bilo zato što su im ga brižljivo uskraćivali oni koji su zaduženi da potrošači zvaničnih istina ne padnu u iskušenje razmišljanja.

Pa ipak, sutradan nakon prikazivanja Aide osvanuli bismo pod istim nebom kao i prethodnog jutra. Misliti drugačije, verovati u „katarzu“ kroz spoznaju istorijskih činjenica i etičkih standarda sadržanih u umetničkom, ili čak dokumentarnom filmu, značilo bi neoprostivo naivno verovanje u moć neznanja. Valjda znanja?

Ne, nego baš neznanja: te mračne sile koja nas drži na stranputici. Da nam je samo da Istina može da dopre do svih, progledali bismo.

Čini mi se da sam pre trideset godina i sam verovao u to. Od tada, čini mi se da mi je svaki dan svake godine doneo po još jednu malu potvrdu da kontrolni paket opšteprihvaćenih činjenica pod kontrolom drže ljudi koji bi lako mogli da znaju, i koji zapravo i znaju, samo što to znanje ostaje neizrečeno i neizrecivo, samo što ne žele da to znanje zaista prime u sebe, da ga promisle, da osveste i o logičnih ishoda isprate njegove posledice. Jer o tome se radi: znanje proizvodi posledice.

U stvarima moralno dvojbenim, moralne posledice. Sve ono što bi rediteljka Aide zapravo želela da poruči onim ljudima do kojih njen film nije dospeo, njima je zapravo već poznato. Ali im se to što znaju ne dopada, a oni su, s godinama konzumacije istih sintetičkih droga, postali džankiji dopadljivosti.

Što, naravno, ne znači da Aidu ne treba prikazati na RTS-u. Strpiće se Kurčubić i Jataganac, oni su neuništivi i nerazgradivi kao sve što se proizvede u veštačkim rajevima.