BAS solo za susam štapiće

Iz mog grada, najveće tranzitne tačke, polazili bi ka jugoistoku svakog dana u 00.45, 08.10, 10.50, 16.45, 18.45 i 22.15. Pre ću zaboraviti vlastito ime nego taj raspored koji je iščileo iz materijalne stvarnosti pre više od tri decenije: on je bio deo krvotoka mog života u ono vreme kada je život još nov, lep i važan.

Posle pet-šest sati vožnje koja je za mene bila jedno neprestano ushićenje, stizali bismo na Beogradsku autobusku stanicu (BAS), gde se naše putovanje nekada okončavalo, a nekada bismo, bez presedanja, produžavali dalje na jug, do Niša. Te pauze na BAS-u imale su posebnu čar.

U autobus bi, čim vozači izađu, ušao neki čika koji tera one užasne pramenove preko masne ćele, ili neka smorena tetka s ‘ladnom trajnom, i nudili bi one užasne sokiće od tzv. pomorandže (na koje ti posle smrdi povraćka), kikiriki, semenke i ostale zanimacije za zubi, časopise zabavnog sadržaja i… čaroliju na kojoj je pisalo susamli cubuk: slatki štapić sav obložen susamom, grešno presledak na onaj orijentalni način.

Nije bilo šanse da moja mati ne iskešira za te štapiće, jer ako nisam osetio ukus susama i šećera kao da nisam stigao ni na BAS ni u Beograd.

„Kod nas“ nije bilo ni takvih štangli ni takvih peronskih trgovaca, to je pripadalo jednom svetu labavijih pravila, a BAS – koji nikada nie bio ni nov ni lep, ali je uvek bio velik i uzbudljiv, u svemu sledeći narav svog grada – za mene je bio početna tačka takvog sveta.

Bio je to svet jugoslovenskog juga, a Beograd je bio najsevernija tačka, karaula tog juga, dok je BAS bio najsevernija tačka tog južnog severa, zajedno sa onom drugom štajgom smešten uz reku-limes, sasvim zgodno i shodno, i na najnižu tačku samoga sebe, odakle je počinjao uspon Kameničkom ili Balkanskom ka nekim drugačijim, manje čkiljavim svetlima.

Iza tog limesa duvao bi vetar koji je donosio drugačije mirise, već u Zemunu, o Novom Sadu da i ne govorim.

Na BAS-u toaleti nikada nisu bili dovoljno čisti, šalterski službenici nikada dovoljno ljubazni i uslužni, u prodajnim kioscima i bifeima usred grada u kojem se i tada najbolje jelo nisi imao gde da kupiš ni pristojnu kiflu (ali zato – susam štapić…), ali ti je na njemu – ako su ti oči velike kao meni tsadašnjem – uvek bilo uzbudljivo i dobro.

Čak i kad gledaš, ili naročito kad gledaš, jurnjavu poštenog radnog naroda za nekim džeparošem ili pipačem-nepitačem.

Taj će BAS u noći sa subote na nedelju zauvek nestati, malo posle ponoći motorne kočije svih boja pretvoriće se u bundeve, a zli vešci i veštice proslaviće još jednu pobedu nad svima nama, jer ovo nije bajka i srećan kraj nije obavezan, naprotiv, sad je već i nemoguć.

Tako je bilo i sa susednom štajgom, koju su nam maznuli pre par godina i sakrili je negde, još nismo uspeli da je pronađemo.

Oni će, dakako reći da to čine za nas, ali niko to od njih nije tražio; čine to za sebe jer su vazda gladni svega što je naše, pa tako i prostora na kojem će širiti svoje tobož luksuzne, a suštinski jadne bivake.

Ne, neće u njima živeti klasa lupeža-gospodara, oni su za sebe odavno bezecovali bolja mesta.

Čak ni prvi razred njihovih oberlajtnanta neće se gušiti u savskim maglama, za njih su razni gornji dorćoli i donji vračari, nego će tamo smestiti drugi razred posluge, kolektivno važan a individualno lako zamenjiv. Nadam se da će ih noćima proganjati sablasni glasovi staničnih spikerki što obznanjuju polaske od Niotkuda ka Nikuda.

Poslednji autobus sa BAS-a krenuće u 00.50, gle – za Ljubljanu.

Da mogu, ukrcao bih se u taj autobus i krenuo u povratak kroz vreme, a ne kroz prostor.

Sa ustima punim lepljive slatkoće susam štapića.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.