Bolest kao metafora, Vulin kao simptom

Jedanput, pa posle izvesne pauze, opet? Šta nam nije bilo jasno prvi put, pa smo morali da mu damo drugu šansu?

Doduše, u odbranu birača i nebirača – mada inače uopšte nisu za odbranu – treba reći da je činjenica da niko nikada nje glasao za Aleksandra Vulina. Bar ne direktno.

Osim nekih koji nisu poneli naočare, pa greškom zaokružili ono što niko ne zaokružuje. Pa, odakle nam onda on, kako smo ga zapatili i kako nas je zapratio kroz živote?

E pa, tako to biva da kad glasate za izvesne osobe, stranke i ideologije – i kad iz dubioznih i nedomišljenih razloga odbijete da glasate protiv njih – onda u paketu sa drugim ukvarenim sastojcima te samozapržene čorbe dobijete i Vulina. Gratis, ali neotklonjivo.

Neko će reći: nije neotklonjivo, evo zar ga nisu (doduše, posle podužeg zavrtanja ruke) otklonili sa čela Službe? Jesu, ali to je forma.

Suština je da je on i dalje tu, i biće tu sve dok su tu oni na kojima parazitira, uz njihovo radosno dopuštenje.

Trenutni formacijski raspored mnogo je manje važan: on bi mogao u ovakvoj vlasti biti bilo šta, jer svakako nikada ne bi bio nešto drugo nego ono jedino što ume da bude.

U ovakvoj vlasti i u državi koju je uzaptila čak ni oni koji nešto znaju i umeju nisu niko i ništa, a kamoli neko kome uopšte ne pada teško da bude niko i ništa jer sve što treba da radi jeste da se ponaša u skladu sa svojom prirodom, ćudi i pameću.

Tako da Vulin ni ranije ni sada nije ni uzrok ni glavni činilac bilo čega: on je samo simptom. Vrlo očigledan i krajnje alarmantan, ali samo simptom.

Nego, mene i dalje muči ono s početka – ovog teksta i Vulinove zaumne karijere među nama: kako je on uopšte postao i ostao moguć? Zašto je iko od nas koji nismo imali nesreću da delimo s njim srodstvo ili komšiluk ikada saznao da on postoji kad to saznanje uopšte nije unapredilo kvalitet naših života, naprotiv?

Svako ima pravo na život i na potragu za srećom, ali u skladu sa svojim mogućnostima i dimenzijama. Kako se neka društva toliko iskrive da zvrndovi raznih sorti tako skandalozno enormno prerastu svoje prirodne formate, kao da su prskani u Černobilju?

Po razloge bi se trebalo vratiti duboko u devedesete. Dugokosi duhovni šanerčić iz, ako se dobro sećam, Petrovaradina, banuo je među nas maskiran i naštelovan kao komiks-miks Čea bez belih bubrega i Štulića bez glave.

Takve nejasne i u izvesnom smislu nestvarne pojave u Novom Sadu zovemo luftikama: čovek bez svojstava, naročito onih boljih, zeligovski prilagodljiv i sa savršenim radarom za sve ono najgore što se pojavi u vazduhu, čemu će se on zdušno prilepiti i daviti i tupiti sve dok ga hirurški ne otklonite, što se desilo tek 5. oktobra 2000.

Ali se posle dvanaest godina vratio, znamo kako, samo ne znamo zašto. Zapravo, znamo i zašto: prizvali su ga mnogi od nas svojom ohološću, jednim od najtežih grehova sa stanovišta svake religije i svakog ateizma.

Izigravao je najlevljeg među levičarima i nostalgičara za komunizmom i Jugoslavijom baš u onome u čemu oni nisu valjali, prezirući ili ignorišući ono u čemu su bili dobri (sve, dakle, sasvim u skladu s vlašću i vladajućim duhom epohe, i koji je presudnim doprinosom uništio pravu Jugoslaviju da stvori lažnu), a istovremeno je propovedao nacionalizam i neko eklektično parapravoslavlje, opet u skladu s toksičnim maglama koje su obuzele premnoge glave.

I to po čemu smo ga upoznali ostao je i do danas, samo što se udeo sve otvorenijeg nacionalizma i sve sumanutijeg diletantskog metanisanja pojačao da nivoa crvenog alarma za ekološku opasnost, dok je ionako fasadno i infantilno levičarenje ostalo samo kao vrlo sporadični verbalni tik.

I sada smo tu gde smo, a i on s nama. I neka ga, jer smo ga zaslužili. A mogli bismo i da ga odzaslužimo, ali to je na nama – ako nam je dobro s njim(a), onda ništa.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.