Bulevari i zasluge

Neki misle da je Slobodan Milošević bio đavo, i mada je zavodljivo lako naći argumente u prilog tome, to je ipak samo magijsko mišljenje. Drugi ga vide kao Svetog Georgija koji ubiva aždahu, i to je već problem koji nije samo oftalmološke prirode. Treći, vazda najmalobrojniji, slede metod Latinke Perović, koja je govorila da „ne objašnjava Srbiju Slobodanom Miloševićem, nego Slobodana Miloševića objašnjava Srbijom“.

Kako onda drugačije nego Srbijom kakva je 2022. objasniti inicijativu koju je pokrenuo izvesni Nikola Cvetković, sekretar gradskog saveta Socijalističke omladine Niša, da „državnik i patriota Slobodan Milošević zaslužuje da ima svoju ulicu u Nišu“, a da ako ne treba da je ima, „onda ni Zoran Đinđić ne treba da ima bulevar“.

Uzgred, s tim bulevarima Zorana Đinđića stalno neki čudni problemi. Pre petnaestak godina je, setićete se možda, na Novom Beogradu protiv takvog bulevara demonstrirao neki živopisan svet s koca i konopca, predvođen jednim osobito napornim tipom, tadašnjim generalnim sekretarom Srpske radikalne stranke.

Nemam pojma šta je posle bilo s njim, ako neko zna, neka javi. Oni, doduše, nisu tražili bulevar za Miloševića, nego za Ratka Mladića. Bulevar nisu dobili, ali nije li danas svaka ulica naših gradova zapravo Mladićeva, ovako ili onako?

Inicijativu mladog socijaliste ipak treba pokušati razumeti dijalektički. U 2002, dok su tragovi zločina i sramote bili još odviše sveži, štošta je izgledalo drugačije, ali realno, šta u 2022. uopšte podseća na to da Slobodan Milošević možda nije bio tek „državnik i patriota“? U društvu koje sistematski uzgaja neznanje, zaborav i moralni nihilizam. U državi kojom vladaju njegovi naslednici i naslednici goreg od njega.

I kako onda da mu uskratiš ulicu, sokače bar? Mada bi neki pompezni bulevar bio ipak bolja mera trijumfa revizionizma kao poraza nade. I kao gorko podsećanje na to koliko smo podbacili.

S druge strane, Zoran Đinđić u Nišu je dobio stvarno golem bulevar, jednu od glavnih gradskih arterija. Tada kada ga je dobio izgledalo je to sasvim logično i prirodno, jer je tada, latinkinski rečeno, možda nešto objašnjavalo Srbiju Đinđićem. Ali, šta je do 2022. ostalo i opstalo u Nišu od Zorana Đinđića, osim tog bulevara, znamena jedne nade sasečene u korenu?

Kuda i koga vodi taj bulevar, ako su Niš i Srbija krenuli posve suprotnim putem? Da li je odviše cinično ako kažemo da je možda vreme da se ime i delo Zorana Đinđića zaštite od pojavljivanja u nepriličnom kontekstu? Današi gradovi možda još nisu spremni za toponime s imenom državnika-filozofa?

Mladi socijalista možda ništa ne zna i svakako ništa ne pamti, ni Miloševića ni Đinđića, ali instinktom postistorijskog predatora njuši meso i krv. Unutar zadatih koordinata jedne „pogrešne“ Srbije, njegovo pitanje je sasvim logično: zašto ne Milošević i zašto da Đinđić, ako je stvarnost u kojoj živimo da Milošević i ne Đinđić? Zar se simbolika uličnih naziva ne saobražava tzv. stanju na terenu?

Bilo bi dobro da pažljivo pratimo niški eksperiment, on bi nam mogao reći nešto važno o tome ko smo i šta smo u ovom trenutku, i ako ikuda idemo, znamo li uopšte kuda?

Tako je to, dakle, 2022. godine, a hoće li 2023. i potonjih biti drugačije, naposletku samo od nas zavisi. Ulice i bulevare Zorana Đinđića u tom smislu tek treba zaslužiti, dok smo ove Miloševićeve zaslužili odavno. Samo smo se do sada jeftino provlaćili da ih ne dobijemo, ali ni to nije moglo da traje u nedogled.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.