Cave i cave

Pisao sam, kao i uvek, iz ličnog i pojedinačnog ugla, ne znajući u tom trenutku – danak neposedovanju i nepraćenju tzv. društvenih mreža – da je već mnogo onih koji su iskazali slična osećanja.

A onda nas je sve, s dražesnom dozom ironičnog podsmeha, po glavama polio kolumnista „Nedeljnika“, objasnivši nam sa visine svog nataloženog istorijskog iskustva i sedimentirane mudrosti da smo obične cave što nam se ne sviđa gde nam je Nick Cave zakazao randes (tj. u tzv.

Beogradu na vodi). Jer da to, jbt, nema nikakve veze, i jer nismo ni u prethodnim decenijama i režimima pitali gde nam i u čijoj organizaciji sviraju DŽetro Tal, Majls Dejvis ili Prodidži.

A da smo pitali, nikada ni jednog koncerta ne bismo videli.

Drag mi je kolumnista, skoro kao Sokrat, ali istina, zdrav razum i dobar ukus su mi još draži, pa ću morati da mu skrenem pažnju na to da se to što je uradio inače ne radi izvan tome namenjenih prostorija, u prijatnoj samoći i dubokoj privatnosti.

Da biste, naime, povlačili paralele uzduž i popreko po prostoru i vremenu, one moraju biti bar najelementarnije suvisle i održive.

Njegov zamišljeni antikomunista koji tamo negde sedamdesetih neće da ide na koncert Dip Parpla ili Džetro Tala jer ga „organizuju Tito i komunisti“ nije antikomunista nego kreten.

Svaki koncert se održava u nekom vremensko-prostornom kontekstu (u nekoj državi, naposletku), a Jan Anderson sigurno nije potegao ovamo ne bi li nam svojom flautom dočarao prednosti Zakona o udruženom radu.

Ali, to s „Kejv-problemom“ nema baš nikakvu strukturnu sličnost, vezu, paralelu.

Uostalom, i za vreme „ove vlasti“ išli smo – a i kolumnista s nama – na silne koncerte kojekuda, pa šta?

Kako i zašto se baš s Kejvom najednom pojavio problem?

Kolumnista Nedeljnika se, iz nedokučivih razloga, pravi da ne razume. Kao da je ovih deset godina proveo u Ulan Batoru, a ne u Beogradu.

Lupetanje njegovog tobožnjeg antikomuniste iz prošlosti kako neće ići na ovaj ili onaj koncert zbog toga kako se zove neko mesto (Dom sindikata, Dom omladine, Pionir… užasni „komunistički nazivi“!) još je skrnavije.

Gde je tu paralela sa sadašnjom stvarnošću?

Prvo, kome bi i zašto, u stvarnom životu i u bilo kojoj epohi, mogli smetati Dom omladine, Dom sindikata ili Pionir, tj. korisne građevine/institucije izgrađene na pravim mestima i u opštem interesu; drugo, koga je briga kako se nešto zove?

Ispada da, ako sledimo nesuvislu i promašenu paralelu, neko ima problem s Beogradom na vodi zato što se ne zove Beograd na džin toniku. Inače bi sve bilo u redu.

Možda, doduše, kolumnista Nedeljnika prosto nema problem s BNV-om, ili ga je u međuvremenu prevazišao pošto se dijalektički razvija brže od nas ostalih; to je u redu, čovek ima pravo na to, ali onda neka se lepo tako i kaže, neka se igra otvorenim kartama, a ne da se oni koji su i dalje gadljivi na nešto što ih je zazidalo i oduzelo im vazduh (plus silne zajedničke pare i javni prostor, železničku stanicu etc.) prave na hirovite budale koje bi da birkaju – valjda iz snobizma – gde će g.

Umetnik da im se pokloni i počne.

Važno je samo da se svira u diple, a smarači neka predaju/prodaju etiku. Okej, može se i tako, i to je neki oblik koegzistiranja sa stvarnošću.

Neka, dakle, uživa u svirci, i neka pozdravi ekipu.

E sad, kada bi prostorni kontekst u kojem se nešto događa uvek i nužno bio nedužan i bez značaja, onda bi, na primer, i našem drugu Rosi trebalo da bude svejedno, ili čak odlično, što se njegov OFK Beograd seli u – Zaječar.

Čekaj malo, kako se, bre, OFK Beograd seli u Zaječar?!

Kako to može da bude?!

Tako, lepo. Kanda je i to apsolutno romantično.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.