Čekanje i čekićanje

Sledi prilično precizna rekonstrukcija mog „toka svesti“: „Pa dobro, koji je sad ovima u Hrvatskoj, zašto su i s kojim razlogom i pravom zadržali Ponoša? Zar nema i bez toga previše sumanutih problema u odnosima između Srbije i Hrvatske?“

Eto primera tipičnog površnog čitanja internetskih konzumenata informacija: video sam naslov vesti, ne baš precizno sročen, i odmah doneo sud o samom događaju, strog ali nepravedan.

Ponoša, građanina i državljanina Srbije, naime, uopšte nisu zadržali hrvatski graničari niti su ga onemogućavali da uđe u Hrvatsku. Naprotiv, srpska granična policija je ta koja ga je u povratku iz Hrvatske (Ponoš je, uzgred, rodom iz Knina, što je bar do nedavno bilo nešto za ponos i diku po merilima naših patriotida i patriotesa) „isključila iz saobraćaja“, tj. naredila mu da na graničnom prelazu, zajedno sa suprugom i detetom, sačeka neodređeno dugo da se pojave neodređeno koji stručnjaci za državnu i ostale bezbedosti i da, valjda, na licu mesta procene da li je Ponoš podoban da, bez presedanja, uđe u svoju zemlju.

Pitam se šta bi bilo da su zaključili da nije podoban – vratili bi ga u Hrvatsku, kao uvoznu robu s greškom? Tretirali bi ga kao carinski prekršaj?

Sasvim ozbiljno, obrazloženje za očigledno arbitraran maltretman građanina istaknutog poslednjih godina po suprotstavljanju vlasti, ali i konkurisanju vlasti, zvuči vulinovski nesuvislo i neuverljivo: Ponoš je radio „na poslovima bezbednosti“, pa zato valjda svaki njegov povratak iz inostranstva (hm, ili samo iz Hrvatske?) ima biti „bezbednosno obrađen“, i to na način dostojan grotesknih hladnoratovskih špiclova iz istočnonemačkog Štazija?

Kada bi tako zaista bilo, gužve na našim granicama bile bi još veće nego što jesu. U banalnoj prozi stvarnosti, postoje zakoni, i oni važe za sve. Ako ih kršite, možete biti pozvani na odgovornost. Ali svakako ne na graničnom prelazu, kao Lala iz prastarog vica koji je švercovao digitrone tvrdeći da su hrana za piliće…

Dakle, ako je Ponoš nešto skrivio zakonima Republike Srbije ,ili ako postoji osnovana sumnja da je tako nešto učinio, zna se kako se to istražuje i utvrđuje. Granična policija nema ništa s tim, naročito u slučaju kada Sumnjivo Lice ne izlazi (potencijalno: beži) iz zemlje, nego se u nju vraća. To, bogme, čak ni Štazi nije radio!

S druge strane, ništa nam ne garantuje da se to što se juče dogodilo Ponošu danas ili sutra neće dogoditi nekom drugom. Ne klizi li Srbija već neko vreme ka tome da postane neka vrsta balkanskog DDR-a za XXI vek? Imamo ovde de facto jednopartijski režim, imamo Vođu, imamo njegovu Partiju i njegovu Službu, a ni jedna ni druga ne fermaju zakone Srbije jer im je objašnjeno da ti zakoni nisu pisani da bi važili za njih, imamo vladajuću ideologiju – doduše eklektičnu i bizarnu – i imamo organizovanu paranoju prema svim susedima, a zapadnim (i Zapadu) naročito.

Pa, šta nam još fali? Vartburzi i trabanti?

Imamo, naravno, i Kremlj. Zapravo, čak dva! Jedan, mali, ovde kod kuće, i drugi, veliki, gde drugde nego u Moskvi.

U takvoj državi, građanin je kriv unapred, a njegov konkretan greh ustanoviće se naknadno – možda čak i na graničnom prelazu. Svako mesto je dovoljno dobro da građanin bude kriv i da građanin bude izmaltretiran.

Uostalom, da je građanin nedužan, što bi ga đavo terao da putuje u druge zmlje, a naročito u neke druge zemlje, one za koje su Dvor i okolina već dovoljno puta dovoljno jasno rekli i podvukli kako čestito srpsko čeljade tamo nema šta da traži?

A one koji nisu čestiti ionako valja malo čekirati, da nam ne unesu ovamo ko zna šta.

Tako je i Ponoš na našem Čekpoint Čarliju čekao da ga čekisti čekiraju. Nije ih dočekao, nisu se pojavili jer ne vole kad javnost čekira njihove poslove.

A njihovi politički šefovi dokazano bi i čekić pokvarili, tako da se život u takvoj zemlji svodi na turobno čekićanje da im čekić neko izbije iz ruke, ili da im ispadne sam.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.