DDR + Kolumbija = ?

Ima jedna slika u kojoj se ta dva toka mojih nenapisanih memoara slivaju u jedan. Bila je 1988, zapravo poslednja godina onog starog Hladnog rata – ali to u tom trenutku još nismo znali – i poslednja godina postojanja „u punom kapacitetu“ jednog dosta neprijatnog društvenog eksperimenta koji se zvao Nemačka demokratska republika (DDR).

Bazajući beogradskim Sajmom knjiga te jeseni, naleteo sam na štand DDR-a. Nemački ne govorim, a DDR mi je odvratan, dakle – kako odoleti? To mora da se vidi. I bogme, vredelo je. Rudareći po tom tužnom, socrealističkom štandu, izronio sam pravo blago: DDR mapu grada Berlina.

Čudna mi čuda, mapa ko mapa, reći ćete vi, ali nećete biti u pravu. Ono što je dominiralo tom mapom nije ono što je na njoj moglo da se vidi, nego ono čega na njoj nije bilo: Zapadni Berlin. Naime, tamo gde je bio Zapadni Berlin nalazila se puka belina, jedno veliko ništa.

Nije bilo ulica, trgova, spomenika, linija metroa, nije bilo baš ničega. Zapadni Berlin prosto nije postojao, a to belo Ništa u središtu mape bilo je okruženo teritorijom Istočnog Berlina i DDR-a generalno.

Ako vam se čini da je to previše zaumno i da sam to izmislio ili sanjao, potražite ovu mapu na internetu, nije je teško naći. Da je nema tamo, možda bih i sam posumnjao da sam nešto prespojio i prezupčio. Tako ljudska pamet i pamćenje valjda funkcionišu: najteže ih je uveriti u postojanje stvari koje su odviše lude da bi postojale, a ipak i te kako postoje. I lično su ih videli, dodirnuli, razgledali sa svih strana.

Dobro, vratimo se u sadašnjost. Otkad je novi Hladni rat krenuo u punom zamahu, a zbilo se to čim je prvi ruski tenk prešao ukrajinsku granicu a da ga niko nije zvao, imam sve jači osećaj da je Srbija dobila, to jest izabrala, da u njemu bude neka vrsta novog DDR-a.

A gde imamo DDR, moramo imati i nešto kao što je bio famozni berlinski „čekpoint Čarli“, mesto za legalan, ali uvek i neizvestan, traumatičan i stresan prelazak sa jedne na drugu stranu. Pre nekoliko nedelja, jedan moj prijatelj, poznati hrvatski pisac i novinar, imao je dosta problema da uđe u Srbiju, i pušten je tek nakon podužeg bizarnog zadržavanja, a verovatno i izvesne telefonske intervencije.

Nekoliko nedelja kasnije, drugi moj prijatelj, takođe poznati hrvatski pisac i novinar, na drugom graničnom prelazu između Hrvatske i Srbije takođe biva zaustavljen i poduže držan u limbu pod nebuloznim izgovorom, i pripušten u Srbiju tek nakon što se neko iz Beograda, sa druge strane telefonske žice, nekako smilovao da to odobri.

Oni su inače savršeno pitomi i bezopasni ljudi, ne bave se švercom droge (hm, to im možda i ne bi bilo otežavajuća okolnost?) niti međunarodnim terorizmom, a ne bave se mnogo čak ni Vučićem i Srbijom uopšte, jer imaju dovoljno domaćih sranja o kojima pišu. Ne znam, možda je problem s kim se ovde druže?

Kako god, ovo je samo isečak, ilustracija iz mojeg neposrednog okruženja. Važnije od toga je generalno osećanje da ova zemlja polako ali neumitno, kroz jedan desetogodišnji proces koji sada dobija naglo ubrzanje, postaje DDR za dvadeset i prvi vek.

Ne zato što bi se s druge strane granice prostirala nekakva brantovska i šmitovska, pa i kolovska Savezna republika (jer se ne prostire), nego zato što ovde imamo i svog Honekera, i Štazi, i sve drugo što treba, mada nam uopšte treba. Možda uskoro dobijemo i mape s ucrtanim belinama.

Doduše, ova prispodoba Srbije sa DDR-om pati od svojevrsne nepotpunosti, osećamo da nešto tu nedostaje. Ovo je postmoderno vreme, svašta je danas smešano i smućkano u eklektički koktel. Tako je i ovaj vaskrsli DDR zgodno pomešan s elementima, recimo, latinoameričke mafijaške i narkokartelske države, neka generičko i simboličko ime za nju bude recimo Kolumbija.

Smućkate, dakle, DDR i Kolumbiju, i dobijete – ovo. Na svakom čekpointu trebalo bi da piše da ulazite na vlastitu odgovornost.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.