Dvadeset i dva oktobra

A kako je baš „Danas“ u četvrtak podsetio na reči jednog mudrog sedobradog čoveka: „Mislim da je ta uzrečica kako se nije dogodio Šesti oktobar postala jedno malograđansko opšte mesto, na primer, kao kad kažeš za Evropu da je Stari kontinent ili za Japan da je Zemlja izlazećeg sunca“, možda bi vredelo razmotriti šta ima novo u vezi s tim danima od pre dvadeset i dve godine, jednim koji je navodno svanuo i drugim koji navodno nije.

Novo je, recimo, ekskluzivno otkriće Vuka Draškovića da je 5. oktobar maslo KGB-a i… ne znam tačno još koga, jer sam već kod KGB-a zapao u stupor. Čovek koji je proveo taj dan na nepoznatoj i nevažnoj lokaciji i više nikada nakon tog dana nije uspeo da povrati onu važnost koju je imo pre njega hoće, dakle, da nam kaže da nije problem u tobožnjoj neosvanulosti Šestog oktobra, nego u tome što smo od Petog oktobra uopšte bilo šta očekivali, umesto da valjda čekamo da nas on, Vuk, oslobodi jurišnim desantom njegovih pijanih jedinica sa Ravne Gore.

Vuk Drašković je, naravno, slobodan da se bruka kako god poželi, a ovo mu ionako nije najgora bruka za ovih dvadeset i dva oktobra od onog oktobra u kojem smo, njegovom zaslugom, zaboravili na njega i više ga se nikada nismo setili.

Pa čak i sada, kad ga nevoljom spominjemo, zapravo ga se ne sećamo, jer je zauvek ostao zatočen u jednom davnom četvrtom oktobru, one poslednje jeseni u kojoj smo bili prilično mladi i pomalo naivni – ako je naivnost drugo ime za veru u to da ova zemlja zaslužuje i da je kadra za nešto bolje od truljenja u bedi i sramoti.

Dvadeset i dva Peta oktobra kasnije, možda smo postali gori ljudi; umorniji svakako jesmo. Sparušile su se, ili gotovo isparile, vera i nada, i to je izgleda nepopravljivo.
Šta su nam oduzela ova protekla dvadeset i dva oktobra, i Peta i Šesta podjednako?

Možda najpre onu prijatnu iluziju da kolektivni problem može biti sadržan u zlom i pogrešnom pojedincu, pa kad politički nestane tog pojedinca i njegovog okruženja, nestaće i problema.

Pojedinca („Miloševića“) odavno nema, a mi smo, po mnogo čemu, u gorem bunilu i bezizlazu nego što smo s njim bili. Naravno, neko vreme nam je zaista bilo bolje, počinjali smo da bivamo skoro pa normalni, ili se barem činilo da ka tome idemo; potrajalo je to, uz manje recidive i neizbežne oscilacije, desetak, dvanaestak godina, ali se okončalo povratkom u staro bunilo, mada s novim, mahnitijim i opasnijim Pojedincem.

Protiv tog povratka nije se na vreme (a to znači: odmah, zapravo unapred) pobunio gotovo niko, štaviše, ljudi u čiju pamet, sabranost i čestitost nikada do tada nismo imali razloga da sumnjamo uveravali su na kako je jedini način da sačuvamo te klimave stečevine onog već tad davnog Petog oktobra upravo taj da mirno, ako ne već i sa tihim zadovoljstvom, pustimo da nas iznova osedlaju oni koje smo onog Petog oktobra zbacili sa sedla na kojem su se baškarili na našoj grbači.

E da, a šta ćemo s onim Šestim oktobrom? Ništa, pustimo ga da počiva u muzeju malograđanskih iluzija i samozavaravanja.

Mit o Šestom oktobru koji bi doneo trajnu svetlost u naše živote, samo da ne beše Brankovića koji ga sprečiše, još jedna je aistorijska fantazija, počivajuća na nadi u trajno parazitiranje na jednom izvojevanoj „pobedi“, koju samo treba valjano utvrditi – kao neki zamak – i onda će sve biti u redu i živećemo dugo i srećno do kraja istorije.

U običnoj, zemaljskoj stvarnosti, Šesti oktobri osvanjuju svakog božijeg dana, štaviše, nikada nisi siguran da neće, ako ne daš sve oko sebe, sutradan umesto Šestog osvanuti Četvrti. Zato i u konsolidovanim demokratijama stalno upozoravaju na opasnost od raznih trampova, le penova i ostalih orbana: zato što sloboda nije nešto što se ima, nego nešto što se stvara i brani. Uvek? Uvek.

I dokle tako? Dok se ne izgubi. Kad se izgubi, lamentira se nad tobože neosvanulim datumima. Kome to može da koristi? Znate kome, poznajete ga odlično, a on vas, avaj, još bolje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.