Emanuel i mi

Recimo, onaj u kojem je Emanuel predsednik od onog kojim bez ustavnih ili barem razumskih ograničenja predsedava njegov domaćin.

Dok ovaj tekst stigne do vas, Emanuel će, naravno, zaista biti daleko, valjda kod kuće, a možda i na nekom trećem mestu, jer ima još siromašnih i nesrećnih zemalja kojima za skupe pare valja prodati jeftinu iluziju da su moćnije i jače od susednih i konkurentskih siromašnih i nesrećnih zemalja.

Uzgred, u čemu konkurentskih? U proizvodnji i održavanju siromaštva i nesreće. Druge pažnje vredne robe tu nema (ali se zato sirovina još i nađe, makar pod zemljom).

Kako god bilo, iz nekog svakako vrlo rečitog razloga u Srbiji je lakše naći dobre francuske borbene avione nego dobre francuske sireve (a i proporcionalno su jeftiniji).

Eto jedne od razlika, tolstojevskih takoreći, između srećnih i nesrećnih zemalja: prvima Francuzi prodaju ono najlepše što imaju, a drugima… ono što nesrećne zemlje traže ne bi li o svom gologuzanskom trošku bile još nesrećnije.

Mislim, i to drugo je sigurno u svojoj branši kvalitetno – a lepota je ionako u oku posmatrača. Možda.

Ipak, nije ni predsednicima lako, čak ni kad su predsednici onih manje-više srećnijih zemalja. Recimo, moraju u svakoj javnoj prilici da poštuju izvestan dres kod, što nije baš lako kad uzmete u obzir da je danas u mom gradu 36 stepeni, pa se siroti Emanuel verovatno našao u čudu: „mislio sam da je ta Srbija ipak negde maltene u Evropi, ali je ona izgleda duboko u Africi.

Hm, kako to da je moji preci nisu kolonizovali na vreme?“

U neka druga vremena, koja sam dovoljno mator da pomalo pamtim, izašli bismo u beskrajnim špalirima i mahali našim i francuskim zastavicama pozdravljajući tobože gosta, a zapravo slaveći doživotnog nam domaćina.

Sad smo se pozatvarali u kuće, ali ne zbog gosta iz daleke prestonice svetlosti nego smo se zatvorili još pre više nedelja i čekamo da ova Afrika prođe, pošto smo još u fazi kad mislimo da će proći.

Ma koliko bio zauzet trgovačkim poslovima u ime i za račun svoje države, naš gost će ipak morati poduže da se zadržava u Parizu, jer ga tamo čeka vrlo složen posao formiranja nove vlade od rogova u vreći.

Ali, zašto ti rogovi uopšte ulaze u istu vreću, i zašto im on u tome ide naruku? Razlog je jasan, nedvosmislen, neskriven od početka: to je jedini ili barem najbolji način da Francuska izbegne vladavinu onih koji upadljivo liče na onog koji je gosta iz Pariza dočekao ovde i prošetao ga po odabranim srećnim tačkama ove nesrećne zemlje.

Drugim rečima, Emanuel je francuske Vučiće ogradio sanitarnim kordonom, kako se već radi s onima koje smatraš kužnim, dok se s ovim našim grli i ljubi bez ustezanja.

Nije to ni dičan ni prijatan prizor, ali treba i njega razumeti. Kako je još davno rekao navodno Čerčil: pa neće on živeti ovde.

I na kraju krajeva, svaki je narod suveren i slobodan da bira svoju sreću, a i svoju nesreću. To šta i kako Srbi biraju, naposletku ne mora biti baš visoko na listi njegovih briga.

Njegovo je da pomogne prodaji sireva i aviona i da omogući što većem broju Francuza da od toga dobro žive.

A sad, ako neko nema para ni za sireve, ali zato iz naših džepova kupuje avione, šta se tu može?

I tako, ode nam Emanuel nazad u okrilje i dalje prijatno sveže atlantske klime, a mi s njegovim domaćinom ostajemo ovde, ni sami ne znajući više šta je to, gde je to i kuda se zaputilo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.