Frule i svirajke

I tako to bude sve dok se ne probudite.

Neki su, međutim, odlučili da se ne bude. Narodno pozorište iz Niša trebalo je da 26. maja premijerno izvede „Čarobnu frulu“, ali se nekako ispostavilo da su se misteriozni „tehnički razlozi“ tome isprečili; možda frula baš te večeri neće biti čarobna?

Zato je najavljeno da se „premijera odlaže za dan unapred“, što ako nije montipajtonovski štos, a nije, onda je inovacija u svetskim razmerama. Kako god, ovom je šlampavom nebulozom pozorište, sa svim svojim umetnicima, pokušalo da spase bar ostatke svog dostojanstva, praveći se da se ne događa ništa neobično. Pa, zar se događa?

Odgovor zna gradonačelnica Niša, i voljna je da ga podeli sa svima: dogovorili smo se da se datum premijere pomeri da dotična, ne daj bože, ne bi nekako zasmetala nekome da otputuje na veličanstveni miting jedinstva i sabornosti nacije u Aleksandru Vučiću, na kojem se očekuje „više od pola Srbije“. A kako je, već rekosmo, „više od pola Srbije“ fanatično odano operskoj umetnosti, nikako ne bi valjalo da dođe do sukoba lojalnosti u kojem bi se mnogima žurilo da se što pre vrate u Niš ne bi li stigli na premijeru, zar ne?

Šalu na stranu, gradonačelnica je brutalnom iskrenošću učinila da poniženje umetnika, pa i publike, bude duboko i temeljito. Ali je i takvo da svakome ostavlja izbor hoće li u njemu učestvovati.

Neko je već primetio: „ovoga nije bilo ni u vreme Miloševića“. Dodao bih: ni u vreme Tita, ni srpskih kraljeva i kneževa preke naravi. Ne bi bilo ni u vreme Turaka, da su marili za operu. Ovo je jedna nova vrsta ucenjivačkog totalitarizma koja nikoga i ništa ne ostavlja na miru. Koja polazi od toga da za nju ne postoje granice koje se ne smeju preći.

Pamtim, kao kroz maglu, salu niškog pozorišta. Nije to, znate, baš neki pregolem prostor. Neka bude da u njega stane tri stotine gledalaca, sa sviračima i pevačima neka ih je i četiri stotine, mada naravno da nije. Za vas ili za mene to nije mnogo – više ljudi prođe kroz jedan Lidl u sat vremena – ali za organizatore fešte masovnog samoponiženja to je šest, sedam ili osam krcatih autobusa. A to je jedino što njih zanima: dobili su kvote, moraju ih ispuniti kako god znaju.

Da li su, ako se uozbiljimo, oni koji operu slušaju, pevaju i sviraju beslovesan deo nekakve kvote? Pitanje može da zvuči elitistički, ali samo pokušavam da budem realan.

Pisao sam, na ovom istom mestu, o ukrajinskom dirigentu iz okupiranog grada koji je s indignacijom odbio ponudu da stvara muziku za okupatora, legitimišući okupaciju i potpomažući iluziju normalnog života. Ustreljen je na kućnom pragu.

Ovde ipak niko neće biti ustreljen ako njegova čarobna frula zataji baš 25. maja. Teško da može biti i otpušten -ne ide to u pozorištu i u operi tek tako. Rizici kojima se izlaže zbog čina građanskog neposluha i odbrane umetničkog dostojanstva, ukratko, neveliki su.

A šta tek reći za publiku? Zašto bi iko pristao da dođe na ovu mutiranu premijeru? Neka lepo prepuste celu salu klijentima uzurpatorske kamarile, kojima je odlazak u operu kuluk što ga valja istrpeti zarad sopstvenog blagoutrobija. I gde će ionako zateći praznu scenu, pa neka im ta scena zvrji celo veče.

U protivnom, ako svi budu spremni da povade svoje frule i svirajke i da puste svoje baritone i tenore, i ako se nađe dovoljno onih koji će sve to krotko odslušati, pristajući da budu kvazikulturno predjelo jednom kanibalskom i nasilnom činu koji preti da nepovratno minira ovo ionako krhko društvo, onda za nas nema nade, i tu nadu smo dokusurili sami, pošto baš ništa nismo hteli da učinimo za nju.

Opasni su ti ljubitelji opere, lepo vam ja kažem. Da je siromah Mocart znao u šta će mu se delo pretvoriti, spalio bi note. A narod bi išao u one njegove kladionice. One će, nešto mi govori, raditi bez pauze.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.