Gde spavaš, tu glasaš

Ograničeni gradovi negde počinju i negde se završavaju.

Imaju precizno definisan oblik i obim.

Moglo bi se reći da su figurativni.

Gradovi bez granica su apstraktni, kao enformel slike: svaki gledalac videće u njima ono što mu njegovo unutrašnje oko signalizuje.

Nejasno je gde je središte i težište tog oblika bez obličja, a kraj mu je nemoguće sagledati, gubi se tamo negde na horizontu.

Pariz je, recimo, strogo i precizno ograničen grad.

Sa svih strana ga uokviruje Bulevar Periferik, koji tvori neku vrstu savremene verzije onoga što su u srednjem veku bile gradske zidine.

Ono što je s unutrašnje strane Periferika – to je Pariz.

Ono što je izvan njega – to Pariz nije.

Neretko su u pitanju tek dve strane jedne te iste ulice, ni po čemu vidljivom različite, osim što je, eto, jedna strana u Parizu, a druga u Neiju, Sen Deniju, Bijankuru, Banjoleu, Ivriju itd.

A šta je to što se na Pariz naslanja i s njim je fizički – ali ne i administrativno – potpuno sraslo?

To su rubna, izvanjska naselja, imaju urbani kontinuitet s Parizom, ali Pariz nisu.

Još manje su Pariz satelitska naselja razbacana na dalekim obodima obodnih naselja.

NJihovi građani možda rade u Parizu, idu tamo u školu i na fakultet, ali uveče se vraćaju kući i, da – ne mogu da glasaju o tome ko će vladati Parizom.

Baš kao što ni Parižani ne mogu glasati ko će vladati njihovim mestima.

Moglo bi se reći da je formula ova: o Parizu glasaju oni koji u Parizu spavaju.

S Beogradom, a u nešto manje drastičnoj meri i s drugim našim većim gradovima, sasvim je drugačije.

Beograd nema Periferik, ni stvarni, ni administrativni.

Beograd se ne završava na rubovima Beograda.

Štaviše, Beograd se ne završava čak ni na rubovima okoline Beograda.

Iza okoline Beograda pruža se okolina okoline Beograda, ali administrativno – i ona je Beograd.

Ne samo da su naselja iz okoline Beograda Beograd, nego su i okolni gradovi, koji imaju svoje vlastite okoline, takođe Beograd, a i okoline tih gradova, koji se ne zovu Beograd, takođe su Beograd.

I njihovi stanovnici su administrativno i politički Beograđani, uključujući i Beograđane koji su tri puta u životu bili u Beogradu: prvi put pratili sina u vojsku, drugi put išli kod lekara, treći put ih vozilo na kontramiting.

Kako i kada je Beograd izgubio oblik i krajeve, čak i periferiju, pa i periferijinu periferiju i progutao pola zemlje Srbije?

Nekad i negde u socijalizmu, niko se valjda ne seća tačno.

Radila je tu, kanda, i oblaporna socijalistička megalomanija.

U to je vreme važila ona ironična misao Duška Radovića da će „u komunizmu svi živeti u Beogradu“.

Ne nužno tako što bi se, bez presedanja, doselili u Beograd: nekima se Beograd doselio u dvorište.

Od duboke Šumadije i Kolubare pa do dubokog Banata i Srema, sve je to u nekom trenutku proglašeno Beogradom, i od tada se uspešno pravimo da je to normalno.

I niko se nikada nije usudio da dirne u taj tabu, u poređenju s kojim čak i onaj kosovski izgleda kao lako rešiva stvar.

Kako god, desilo se to u nekom posve drukčijem političko-ekonomskom kontekstu.

A u kontekstu u kojem danas živimo, to je dovelo do toga da o svemu što se neposredno tiče Beograda glasaju i oni čija je veza s Beogradom u boljem slučaju ovlašna, u gorem sasvim apstraktna.

Nisu oni zbog toga ništa krivi: njih je uokvirilo u taj okvir, i oni u tom okviru žive i delaju.

Izvede ih, recimo, na glasanje, i oni glasaju, šta će.

Ako vas muči zagonetka beogradskih izbora, ne samo ovih poslednjih, uporedite izborne rezultate unutar zamišljenog beogradskog (novosadskog, niškog…) Periferika – nije ga teško iscrtati – sa ovim postojećim, i sve će vam biti jasno.

Ne znam, mada slutim, ko bi vladao Parizom da ne postoji Periferik.

Ali, nije čak ni to najbitnije.

Nego to što taj grad pripada kulturi u kojoj stvari, bića i pojave mogu i smeju da imaju jasan, nedvosmislen i iznad svega logičan oblik.

Na primer, Pariz je samo u Parizu, a izvan njega nije Pariz, nego je nešto drugo.

I još nešto, kao disklejmer za dežurne idiote.

Nije Pariz ništa bolji od Nepariza zato što je Pariz, niti su Parižani bolji od Neparižana, nije u tome stvar.

Nego u tome da svako ima pravo da sebi, a ne drugome, bira vlast i život kakav mu najviše odgovara.