Godina prođe rat nikad

Recimo, zato što nešto u čoveku instinktivno odbija dogodivost stvari koje bi jako zagovnale svet, a da pri tome mogu lako da se izbegnu; štaviše, mnogo ih je lakše izbeći nego izazvati, za to morate da stvorite impresivnu količinu energije destrukcije.

U nedeljama pred napad Rusije na Ukrajinu – koji je bio toliko nedogodiv da je realnom posmatraču moralo biti jasno da će se dogoditi – u ušuškanim trećim zemljama spavalo se mirno: jeste, Putin gomila tenkove i trupe na granici, ali on to onako, malo je neiživljen, voli da se junači, ali inače, zašto bi prosto napao Ukrajinu, pa nije valjda lud?

Jedino je Ukrajina govorila da je napad već počeo, samo još nije obznanjen. Mada zapravo čak ni sami Ukrajinci nisu verovali onome što su znali, verovatno zato što bi čovek poludeo od užasa kad bi verovao svemu što zna.

I tako je, pre tačno godinu dana, počelo nešto što je jako zagovnalo naš svet, a što je mnogo lakše moglo da ne počne nego da počne. Trebalo je biti izuzetno čvrst i tvrdokoran u odluci da se posereš po vlastitoj epohi, pa da uopšte bude moguće da osvane jutro 24. februara na prilaznim putevima Kijevu i Harkovu.

Ostalo je istorija? Ne, daleko je još do istorije. Ostalo je beda i sramota, pad i raspad.

Rodilo je ovih godinu dana svakakvih čudesa po svetu, među kojima su se sluzavošću istakli razni rodžeri votersi naše epohe arogantnih ignoranata, nastojavši da nas ubede u vlastitu „objektivnost i trezvenost“, a kakva da nama drugima navodno fali, zato što na jedan način gledamo na stvari kojih ima i koje jesu, a na drugi na stvari što ih nema i koje nisu.

Takvi nas, smaračkom upornošću jehovara iz urbanih legendi, uveravaju da je Rusija zapravo napadnuta, ne toliko od Ukrajine koliko od „zapada“, a da je to što nama ipak izgleda obrnuto došlo od toga što smo potpali pod poguban uticaj stvarnosti i činjenica, a stvarnost i činjenice nisu od Boga nego od đavola.

I da je Rusija tobože u nečemu prevarena i za nešto zakinuta, iako golim okom vidimo da joj niko nije uzeo ništa, osim možda neograničenosti samoproglašenog prava da se razgaćuje po tuđim kućama.

Ali, ima nešto što vas stalno hipnotišu da zaboravite, baš zato što je najvažnije. Ukrajina je iz raspada SSSR-a izašla kao nuklearna sila. A kad ste nuklearna sila, znate, niko ne dolazi nepozvan u vaše dvorište da šenluči, pljačka i pali. Čak ni neka veća nuklearna sila od vas. I onda se Ukrajina sporazumno odrekla svog nuklearnog arsenala – ne, nije ga donirala u dobrotvorne svrhe, nego ga pustila Rusiji da ga odvuče kud hoće! – u zamenu za garancije svoje bezbednosti, suverenosti i teritorijalnog integriteta.

Koliko morate biti podli da ubijete komšiju na spavanju, sekirom koju vam je on prepustio za krčenje zajedničke šume? Ne, ozbiljno vas pitam, razmislite: koliko?

I šta bi radio Putin da Zelenski ima isto onakvo atomsko koferče?

Eto, o takvim i sličnim pitanjima ja dumam na ovu godišnjicu, dajući godišnji pomen još jednoj ljudskoj iluziji da se neke stvari neće dogoditi samo zato što bi bilo odviše ružno, strašno i na neki gotovo detinji način neverovatno da se dogode.

A dete u nama je takvo, voli da zamišlja: šta bi bilo da su svi oni koji su u međuvremenu zagnojili ukrajinske ledine umesto toga prosto ostali kod kuće? Ili da su onom što stoluje za idiotski dugačkim stolom instalirali kvalitetniji softver?

Ali se ta vrlo dogodiva stvar nije dogodila, nego se dogodila stvar koja je bila sasvim nedogodiva, pa je štaviše i sad takva. Dođe čoveku da se seti zaboravljenog Bodrijara pa da rezignirano kaže „rat u Ukrajini se nije dogodio“. Dogodilo se nešto mnogo gore od zločina: greška, kakvu civilizacije naprave po jednom. Za drugu obično nema prilike.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.