Goncić i Goncić u drugom ključu

Ovo dvoje istaknutih dramskih umetnika, koji su i bračni par, što je njihova stvar, ali koji su i upravnik Narodnog pozorišta i upravnica Ateljea 212, što je bogme i naša stvar, istupilo je iz članstva u Udruženju dramskih umetnika Srbije (UDUS), navodno zarad neslaganja sa time što je UDUS javno saopštio – i saopštava ga svake večeri iznova, posle svake predstave u svakom iole pristojnom pozorištu u Srbiji – protest zbog hapšenja i šikaniranja demonstranata, to jest građana koji naprosto konzumiraju svoje ustavno pravo na javno okupljanje i javni protest, a među kojima, uhapšenima, ima i dramskih umetnika, kao i studenata dramskih umetnosti. To je – takvo, naime, iskazivanje građanskog stava i otpora represiji, pa još sa scene, „bez odobrenja uprave“ – jedna užasna i nedopustiva stvar koja se zove „politizacija umetnosti“, dočim se Goncići duboko gade politike. Mada im, izgleda, nešto manje smeta što se politika ne gadi njih, nego im poverava vrlo osetljiva zaduženja u „sferi kulture“, kako politika na svom drvenom jeziku zove tu čudnu stvar koju ne razume i bez koje bi joj život bio lakši.

Ali opet, kažem, možda bismo mogli da eksperimentišemo i sa nešto drugačijim čitanjem njihovog čina. Goncić i Goncić, naime, nisu tamo neki diletanti, dobro su upućeni u istoriju svog zanata. Znajući to, pomišljam da su se u ovom kritičnom i dramatičnom trenutku, kad su se baš njih dvoje, među inima, našli u procepu između zahteva ili barem implicitnih očekivanja onih koji su ih postavili na ta mesta – a koje za ovu priliku možemo nazvati i Udruženjem vaćaroša i iluzionista Srbije – i osnovnih etičkih standarda vlastite struke, koju u ovom slučaju reprezentuje UDUS, setili čuvene izjave starijeg kolege Gruča Marksa (Groucho Marx) da „nikada ne bi postao član udruženja koje bi ga primilo za člana“.

Njih dvoje su, doduše, odavno „postali“ članovi Udruženja, ali bilo je to u nekim sasvim drugačijim okolnostima, pa mudri i samozatajni Gručo nije bio nadležan za njihov slučaj. U međuvremenu se sve okrenulo naglavačke. Goncić i Goncić su se, sve gadeći se politike, obreli među retkim ozbiljnim umetnicima kojima ova i ovakva politika veruje, i koji veruju njoj – ili bar iz nekog razloga glume da joj veruju. A valjda nije baš teško uverljivo glumiti bilo šta kad si Bule Goncić, zar ne?

Ali opet, kao što i mnogo slabiji glumac zna, jedno je glumiti na sceni ili pred kamerom, a drugo kad glumiš onako, za svoju dušu – ili, ne daj bože, protiv nje. Udruženi dramski umetnici Srbije razumeju i pamte tu razliku. Više sam nego siguran da je znaju i Goncić i Goncić, ali su možda iz nekog razloga odlučili da zaborave na to znanje. Kasnije će ga se verovatno opet prisetiti, a niko sada ne može znati hoće li tada i dalje biti nekoga kome će to prisećanje nešto značiti.

Kako god bilo, hteo sam da predložim da pokušamo da čitamo goncić-goncićevski gest u Gručovom ključu: možda je njihovo istupanje iz UDUS, mada zbog njihovih preduzetih obaveza prema onom drugom Udruženju mora da bude obrazložen drugačije, zapravo signal svesnosti o vlastitoj trenutnoj nedostojnosti da se bude članom udruženja koje pred svoje članove postavlja ovakve standarde? Ujedno je i svojevrsna prećutna pomoć samom Udruženju: bez nas, ovakvih kakvi sada moramo da budemo jer smo se uhvatili u kolo koje još traje, bićete jači i verodostojniji.

Ako radikalizujemo ovo tumačenje, možda je to čak i šifrirani poziv u pomoć: kolege i prijatelji, vadite nas odavde, pošto sami ne možemo da se izvadimo?

Ljudska je duša velika tajna, umetnička posebno. A Gručo Marks, kao i svaki tobožnji cirkuzant, bio je njen ozbiljan poznavalac.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.