Gornji govor i donji govor

Nadam se da ovaj izraz neće biti cenzurisan, jer u pitanju je etnološko blago, pokretna kulturna baština.

U osnovi, taj poriv je zdrav i oslobađajući. Ne treba ga, međutim, brkati s onim kad se kaže da neko „na dupe govori“. Onaj ko bi „na dupe da progovori“ naposletku ipak progovori na usta, jer mu je dupe samo izlaz za nuždu, a zna se odakle treba da dođe ljudska reč.

Onaj, pak, ko stvarno govori na dupe, čak i kad to čisto tehnički izgleda kao da govori na usta, ne izriče istine koje se moraju izreći jer je to pitanje moralnog imperativa, nego iz sebe istovaruje bezvredan i nekaloričan verbalni sadržaj kojem je inače mesto na drugom kraju ljudske anatomije.

Recimo, kada organizatore i(li) učesnike novosadskog protesta protiv urbanističke i srodnih joj mafija pod kapom vlasti – a pod jednom su kapom jer su preko glave spojeni – nazovete pripadnicima „građanski, ne bih želeo da kažem (pa ću ipak da kažem, op. aut.) antisrpski orijentisanih“ organizacija, to je zapravo eklatantan primer diskursa koji dolazi iz donjeg stražnjeg dela ljudskog organizma.

Tamo se takav jezik, takva misao, takav vrednosni sistem, oblikuje, sazreva i naposletku dozreva do zvučno i olfaktivno upečatljivog isporučenja svetu.

Problem je samo u tome što, takav kakav je, on svetu nije potreban, jer je svojevrsni otpadni materijal.

Zato i jeste tu gde jeste, jer se sa tog mesta štošta, pa i izvesne reči i misli, šalje u recycle bin. I to se radi u privatnosti, štiteći druge od nuspojava završnog čina procesa varenja.

Glupo mi je što o tome uopšte govorim jer bi to trebalo da se podrazumeva, to je nešto što naučimo vrlo rano u procesu socijalizacije, to je jedan od prvih pouzdanih znakova da se od malog, beslovesnog živinčeta pretvaramo u ozbiljno, artikulisano ljudsko biće.

Nažalost, pamtimo vreme kad je našim javnim prostorom zavladala ta gadna inverzija, kad je govor (iz) dupeta preuzeo vlast, kad su reči dobile naopak smisao, onaj smisao koji im je diktiralo dupe, anatomski i u svakom drugom smislu smešteno na bezbednu udaljenost od mozga.

Pamtimo dobro i one koji su taj govor ljudske pozadine odnegovali, unapredili, kad su svaki napor da se vratimo uljuđenosti i normalnosti proglasili „antisrpskim“ i sličnim rečima dolazećim pravo iz arse-nala, ako me razumete.

Trajao je taj rat, taj ustanak protiv glave, desetak godina, a onda se učinilo da se i naš mali svet ipak najzad vratio sa dupeta na glavu.

Ali, opet je prošlo desetak godina, i činilo se zauvek poraženi dupegovornici iznova su došli u priliku da diktiraju javni govor po svome.

Mnogi naivci – što je lepše ime za idiote – nisu se mnogo nasekirali zbog toga jer su poverovali ovima da su se promenili, da su uvideli gde su grešili, i da će od sada pa nadalje misliti isključivo glavom a govoriti kroz usta.

Možda su ovi, ko zna, čak i bili iskreni kad su to obećavali?

Ali, šta vredi: nisu izdržali. Pri prvom jačem iskušenju počeo je njihov povratak na fabričke postavke, i od tada nije prestajao, samo se ubrzavao.

Ništa čoveku nije teže nego ustati protiv vlastite prirode, prevazići je pod stare dane, postati zaista bolji od najgoreg sebe, naročito ako si sve u životu postigao baš onda kad si bio najgora verzija sebe.

I jedina verzija u kojoj je delovalo da između tebe i tvojih reči nema razlike, da ste jedno te isto.

Deset godina traje ovaj povratak sa gornjeg na donji govor, još malo i proces će biti uspešno okončan.

U početku je to još bilo pomalo stidljivo, omicalo im se samo kad se baš jako najede, ali kako su godine odmicale tako im je „antisrpsko“ i sličan sadržaj postajalo iznova rutina, ulenjena creva su proradila kao od najboljeg probiotika.

Ima li tome leka? Ima, ali jako sporo deluje, a vidite da može doći i do gadnih recidiva.

Za početak, najvažnije je ovo: ne koristiti donji govor i ne verovati mu, i jasno mu stavljati do znanja u svakoj prilici da tačno znaš odakle dolazi. Samim tim, i kako se zapravo zove.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.