Hladni (?) rat oko činjenica

Niko nije proglasio vanredno stanje krajem osamdesetih, ali ono je nastupilo i traje od tada.

Izmrcvarilo bi ono do sada i bolje i otpornije od nas.

Nekoliko prvih godina novog veka, doduše, kao da je bilo suspendovano (mada je i tada tinjalo), a onda je nastavilo od tačke na kojoj je samo stalo da predahne.

Niko nije zvanično objavio ni rat početkom devedesetih, ali on je počeo i trajao i završio se…

Osim što se nije završio kada je prestalo da se puca nego se preobrazio u neku vrstu hladnog rata, što među nacijama i državama, što unutar njih.

A i taj se hladni rat kanda nekako podgrejao otkad najgori među nama ponovo imaju tapiju da sude ko je patriota, a ko izdajnik.

A oni sude po sebi, tako da ne mogu suditi drugačije nego naopako, jer drugačije niti umeju niti bi hteli da umeju.

Prirodna posledica svega toga je da nikako ne možemo da se apdejtujemo, da se makar i u onom lošem osavremenimo, nego se stalno vrtimo u istim matricama.

Moglo bi se reći da se još nismo odmakli od 1984, one iz vizije Džorža Orvela, koja se ovde i sada ne čita kao antiutopija nego kao reportaža. Totalitarnoj državi koja podanike drži u neznanju i ropstvu (zapravo, neznanje i ropstvo su takoreći ista stvar, najbolje rade kada su zajedno) uvek je potreban neki „Goldštajn“ kao dežurni i univerzalni neprijatelj, kao Veliki Sotona koji je kriv za sve što ne valja.

Međutim, Orvelov Goldštajn je apstraktan, niko ga nije video ni čuo, jer on ni ne stanuje u istoj stvarnosti u kojoj obitavamo mi drugi. Goldštajn je više šifra za Bilo Koga, jer bi bilo ko mogao da postane Goldštajn ako digne glavu, i još pokaže da ima nešto u njoj.

Orvelov Goldštajn nema adresu, ni fizičku ni elektronsku, broj telefona, radno mesto, markicu za prevoz, omiljenu kafanu, porodicu, prijatelje, kolege. Ili ne daj bože, studente.

Sve to što Goldštajn nema, Dinko Gruhonjić ima.

Našim orvelovcima nije svojsteno da se zamaraju apstrakcijama i simbolima, oni udaraju na konkretne ljude, što bi se reklo: pucaju u meso.

Otkad je unutrašnji građanski rat koji su nametnuli unutrašnjom okupacijom zemlje i svih njenih institucija ušao u hladnu fazu ti su meci simbolični, ali, kao prvo: i takvi čine ogromnu štetu i nanose teško prebolne rane čoveku i društvu, a kao drugo: u tom stalno podgrevanom stanju latetnog nasilja nikada ne znaš kada bi mogli postati sasvim vrući i sasvim bukvalni, baš onakvi kakvi su bili kada im je išlo najbolje u životu, dok je zemlja koja nas je rodila izdisala u mukama, njihovom i njihove inoverne sabraće zločinačkom rukom ustreljena.

Bizarno je, zamorno, nepotrebno i naposletku glupo prekapati po tom mentalnom smeću koje je smućkano kao otvoreno idiotska, ali zbog toga ništa manje toksična i opasna optužnica prvo protiv Ane Lalić Hegediš, a onda i protiv Dinka Gruhonjića, dvoje novosadskih novinara koji su svojim radom i životom činili i čine svetliju stranu ovog grada i ove zemlje.

A to što su ih često slikali prilično tamnim bojama, pardonnez moi, to nije do glasnika nego je do činjenica.

Novinari, profesori ni pisci nisu izbeljivači činjenica, za to postoje druge profesije, ne baš dične.

A baš se oko činjenica vodi taj latentni višedecenijski unutarnacionalni rat (to jest – ratovi) na pepelištu jedne velike zemlje.

Akteri naše nimalo slučajne nego odlično organizovane propasti mrze činjenice jer ih prikazuju u obličju u kakvom izvorno jedino i postoje, i mrze one koji te činjenice znaju, pamte i voljni su da uvek podsete na njih.

I zato tom mržnjom filuju praznoglave a nervozne, onakve kakve su sami stvorili i uzgajaju ih brižnije nego plantaže kanabisa.

A mržnja se akumulira decenijama, i traži sebi oduška.

I zato, traži se vešt i hrabar deminer koji će tu tempiranu bombu ispod svih nas bezbolno ukloniti.

Ali, opasan je to posao: prethodnog koji je pokušao ustrelili su kao psa.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.