„Ivent“ kremiranih lumpena

Mnogo kasnije, kad upoznam mnoge „prave novinare“, shvatiću da ovi (s nekom neobjašnjivom gordošću) uglavnom ne čitaju ništa, čak ni sebe same, a i ono što pročitaju ne razumeju – ali za mene će biti kasno.

Pametniji od mene su na kiosku bacali pare na cigarete, koje su ih trovale ali su barem u tome uživali, a ja sam ih traćio na nakupine papirušine koje smo još samo po inerciji nazivali novinama, i još sam se pri tome mučio.

Posle uzimanja dnevne doze (para)novinskog otrova, čovek je zreo samo za bromazepam.

Nevoljan ili nesposoban da se odreknem poroka, s vremenom sam barem smanjivao doze.

Prvo sam se lišio tabloida, i odmah mi je bilo bolje.

Onda sam se odrekao polutabloida koji su po svemu gori i toksičniji od žanrovski čistih tabloida (elem, tzv. Večernjih Novosti), kao i polutabloida koji više nisu umeli ili hteli čak ni poluuverljivo da glume polunezavisnost (ono što seva a nije „Fleš“), i anksiozni pritisak u grudima dodatno je popustio.

O istom trošku sam se odrekao i mog gradskog – odavno ne i pokrajinskog – dnevnika koji je (bez vidljivih psihosomatskih smetnji, a kamoli nekakvih buntova i previranja) ostao i bez one mrvice samopoštovanja – pa posledično i poštovanja čitalaca – koju je nekako uspevao da očuva i u najgorim vremenima.

Što bi nas, uzgred, možda trebalo naterati na izvesnu redefiniciju najgorih vremena: ne ono tada, kada je sve bilo najstrašnije u našim životima, nego baš ovo sada su zapravo najgora vremena, najgora za novinarstvo, a za novine naročito.

I tako sam „spao“ na ovo sadašnje stanje: od dnevnih tiskovina dnevno kupujem samo Danas i Politiku, i dugo sam mislio da taj svoj izbor mogu lako da branim.

Kupujem, dakle, jed(i)ne prave novine, one koje se drže misije nezavisnog novinarstva na najbolji njima dostupan način, i jedne koje su sve manje novine, ali su ujedno i jedine koje liče na novine, onakve novine kakve izlaze u Evropi u dvadeset i prvom veku.

S izborom da kupujem Danas i dalje nemam nikakvih problema, to je sasvim prirodan izbor u kontekstu u kojem živimo, i to je sve što ću reći: glupo mi je da hvalim Danas iz Danasa, a i nije da mu ne bih mogao – s pravom onoga koji ga svakog dana neposredno finansira – ponešto i zameriti.

Ali, Politika? Zašto ja to zapravo i dalje kupujem?

Neko će reći da sam izabrao dosta neobičan način da jednoj starici čestitam 120. rođendan. Ali stvarno, zadržimo se malo na toj kvazioskarovskoj ceremoniji, na toj šaradi koja je na jedno veče od velike sale „Kolarca“ načinila još jedan stereotipni „ivent“ Nove klase kremiranih lumpena, tj. nikogovića koji su jednom nastranom antialhemijom pretvoreni u krem jednog društva.

Izgleda da nema ništa od nas dok i ova nova klasa ne dobije svog Đilasa (Milovana, dakako), a i tu tek počinje pravi hod po mukama koji se, u najboljem slučaju, završava pobedom odviše okasnelom da bi išta značila i da bi nam išta stvarno donela – išta uporedivo sa svim gubicima koje ćemo usput pretrpeti.

Da li ovo znači da je ova obezličena, bilo kakvog suvislog sadržaja i smisla lišena (2-3 malecka papirnata ostrvceta se još drže, ali pitanje je dokle će) Politika postala glasilo tog sloja kremiranih lumpena? Ma ne, njima su tabloidi i večernjaci sasvim dovoljni.

Ideja ovakve Politike kakva se sada fabrikuje jeste da ona ne bude nikome potrebna. Iako nedvosmisleno „prorežimska“, ona ovakva nije po ukusu ni pristalica režima, jer one instinktivno odbijaju da čitaju novine koje bar formom i prelomom liče na prave i ozbiljne.

A oni kojima trebaju baš takve novine, dakle ozbiljne i prave, odavno ne znaju šta bi s tom papirnatom sablasti koja je, u najboljem slučaju, trijumf dizajna nad sadržajem.

I tako ja, stvarno ili metaforično, stojim pred kioskom i razmišljam šta ću i dokle ću? Možda su, uostalom, cigarete ipak bolje rešenje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.