Jaja i mućkovi

Šta je jajima iz obližnjeg supermarketa gađala, a šta ili koga je pogodila Aida Ćorović? Gađala je mural posvećen slavljenju ratnog zločinca Ratka Mladića, a pogodila je zid stambene zgrade.

Što je ozbiljno poremetilo inače nepomućeni javni red i mir u glavnom gradu ove spokojne zemlje. Ili tako bar tvrdi i njen postupak pravno tumači sud koji joj je odrapio sto hiljada dinara globe, zamenjivih i provođenjem izvesnog vremena na zatvorskom prevaspitavanju.

Poznajem Aidu Ćorović i dobro znam da nije moguće prevaspitati je, i to iz jednog dobrog razloga: već je vrlo kvalitetno vaspitana. Štaviše, čin za koji je osuđena direktna je posledica njene građanske vaspitanosti i svesti.

Neko manje dobro vaspitan i savestan ne bi se cimao da se – sredstvima koja su mu dostupna, a ni na koji način nisu nelegitimna u građanskoj političkoj borbi i aktivizmu, o čemu svedoči višedecenijska istorija demonstracija i protesta – pojavljuje na protestu protiv slavljenja lika i nedela osobe koju je ista ova zemlja (doduše, nakon što se godinama „taktički“ pravila mrtva) uhapsila i izručila međunarodnoj pravdi.

I koji ovoj zemlji bar zvanično nije niko i ništa – naročito ako se napravimo da smo zaboravili da se njen kvazifeudalni vladar takoreći do juče izjašnjavao kao njegov obožavalac.

Kako god bilo, trenutni ishod probijanja kroz opasne i pogibeljne šikare „pravne države“ je ovaj: veličanje ratnog zločinca, i to ostvareno kršenjem komunalnog reda unakaživanjem zida stambene zgrade u centru Beograda, nije kažnjiv čin, a ako u teoriji i jeste, niko zbog njega u praksi nije kažnjen.

S druge strane, „unakaživanje unakaživanja“ kao vid simboličkog spiranja sramote, kažnjava se fiškalsko-štreberski i upečatljivo jajarski bez bilo kakvog osvrtanja na kontekst u kojem su jaja iz Aidine ruke poletela prema onoj burlesknoj retro šapki Mladićevoj.

Baš kao da je građanka Ćorović u neko dokono popodne šetkala vračarskim ulicama s kartonskom kutijom konzumnih kokošijih jaja, gledajući koji bi nedužni gradski zid mogla da ojaji njima, iz čistog vandalskog pasjaluka.

Po kojem je, je li, od ranije poznata organima gonjenja. Za razliku od onih divnih mladića (s malim „m“) koji se u slobodno vreme bave likovnom umetnošću na otvorenom, ukrašavajući naš glavni grad – a i one nešto sporednije – milim likom jednog industrijalca smrti.

Samo što jedna Aida ne može da postigne da baš svaki takav likovni rad počasti po jednom nesuđenom kajganom. Mogli smo i mi ostali da se uhvatimo u koštac svako sa sebi najbližim muralom, pa neka svi platimo po sto hiljada, imaće nam ionako prebogata država još više para, ili da svi odrobijamo, bar bismo bili u dobrom društvu. Ali nismo, nego je sav teret pao na nju. Koliko je znam, neće joj biti teško da ga nosi, ali nije u tome poenta.

Ako, dakle, poentu treba tražiti i isticati, onda bi mogla biti ova: tamo gde je nenormalno i patološko postalo normalno i nekažnjivo, tamo normalne, etičke i građanski odgovorne (a drugima neškodljive) reakcije bunta i otpora protiv nenormalnog nužno bivaju kažnjive, jer su sistem(at)ski izgurane na tamnu stranu društvene poželjnosti i legitimnosti.

Mural, dakle, oličava sistem a njegovi zografi poslušnu decu sistema, dok one i oni koji s muralom imaju problem zapravo imaju problem sa političkim i etičkim poretkom koji ga je stvorio, to jest omogućio. Odatle potreba da se čin otpora egzemplarno kazni: da slučajno neko ne pomisli kako sistem dok se pravi da više ne poznaje onog sa šapkom iz pozorišnog fundusa misli ozbiljno.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.