Jednačina bez nepoznatih

Faktički feudalni Gospodar i bespravni većinski vlasnik Srbije, čovek koji je najbrižljivije od svega radio na svojoj slici Velikog Graditelja i čoveka koji je Srbima otkrio njima do tada tobože nepoznate fenomene savremenosti kao što su drumovi, pruge, vozovi, soliteri i štošta još, nikako da svečano obznani i pusti u promet još jedan svoj neimarski uspeh iako je ovaj, po svemu što se o tome zna, već poduže završen, spakovan sve sa mašnicom i spreman za to da nam bude poklonjen – pošto Veliki Graditelj i njegovi sve što urade navodno za nas predstavljaju kao da su nam to poklonili, mada je sve to urađeno od naših para.

Od kojih je ne baš beznačajan deo, na razne paranormalne načine, završio kod Graditelja i njegove ekipe Ugraditelja, tako da smo mi, građanke i građani, jedini koji tu stvarno nešto poklanjaju. Mislim, u onom smislu u kojem se može reći da su pljačkaši poštanske kočije dobili poklone od njenih putnika, ili u kojem je okretni tramvajski džeparoš pokupio poklone od nagužvanih putnika (s tim da se ovi bar ne pretvaraju da su dobrotvori, nego se pošteno bave svojim nepoštenim zanatom).

Elem, nije li još jesenas dovršena izgradnja tj. rekonstrukcija za potrebe sokolovski brzih vozova, pruge od Novog Sada do Subotice? Sa svom pratećom infrastrukturom koja uz to ide, dakle stanicama i svime ostalim. Nije li se Vučić sa svitom provozao onuda, stručno procenio da je sve cakum-pakum i najavio veoma skori ritual otvaranja i proslave još jednog neverovatnog neimarskog uspeha?

Onaj puk vojvođanski koji živi uz prugu i godinama vene bez nje, jedva je čekao da se napokon vrati u doba nakon otkrića parne mašine, i svi su, ukratko, bili srećni da je kraj agonije blizu kao ono poslovično svetlo na kraju tunela. A onda se dogodio novosadski prvi novembar i voz je stao u tunelu, kao da je usred njega izgubio napajanje. I od tada – ni makac.

Ideja je bila da se od Beograda do Subotice prevezete udobno, bešumno i za tili čas, bez presedanja; preko Novog Sada, dakako, kako bi drugačije? A onda je Novi Sad u trenutku, tačno u 11.52 jednog jesenjeg crnog petka, nestao sa radara i sa mape, i niko ne zna, Vučić ponajmanje, kako i kada će moći da ga tamo vrati.

A da ga prosto preskočiš ne možeš, preveliki je, a i prevelika je tragedija, to jest sistemski i u tom smislu sudbinski (dakle, neizbežni) zločin koji je uništio nešto mnogo više od jedne velike i lepe železničke stanice, građene od nekih davnih velikih i lepih ljudi, a uništene od konjokradica i pljačkaša grobova.

I šta sada da rade naši ugradni graditelji? Otvaranje pruge ne ide bez prigodne svečanosti samoslavljenja i samoveličanja o našem trošku, a to je sada nemoguće i nezamislivo, toliko je čak i njima jasno. A čemu otvaranje bilo čega ako nije praćeno onim zbog čega se sve to i radilo? Pa tako i ta pruga stoji, izgrađena a prazna, i stoje sablasne stanice fantomskih vozova pored nje, neke nove a neke zanovljene.

A i kad ih otvore, što će uslediti pre ili kasnije, ko će mirno i spokojno prolaziti ispod njihovih krovova i nadstrešnica, ko će ležerno sesti da protegne noge u tim čekaonicama?

Gospodar će dati sve od sebe – a dokazani je umetnik preživljavanja – da ne padne sa visine na kojoj se obreo okrutnom šalom istorije, i nije isključeno da će mu to uspevati duže nego što nam se sada čini. Umesto njega i njegovih, padaće sve drugo, sve što je njihova kukavna zadužbina, a ono što ne bude palo samo od sebe rušiće oni, kao što već uveliko ruše, i tome neće biti kraja pre njihovog kraja, to je jednačina bez nepoznatih.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.