Jednokolonijalizam

Pa ipak, iz nekog razloga, prihvatilo se da se čak i na tzv. demokratske izbore izlazi, zapravo stupa ili maršira, u kolonama, nekoliko njih, ili u jednoj, u kojoj bi se Kuso i Repato složili, obožili i umnožili, sve sa svetom misijom da, tako blendirani, oteraju Nepomenika. Pa će posle videti šta će i kako će. I da li će.

Može li, međutim, sve što se ovde – s dobrim razlozima ili bez njih – naziva „opozicijom“ da se svrsta u jednu fucking „kolonu“, a da to bude iole održivo i suvislo? A neka bar najelementarnija politička suvislost neophodna vam je da biste mogli i da počnete da pokušavate da nadvladate režim koji, osim na sili, demagogiji i korupciji, počiva na multidisciplinarnoj nekompetenciji i raskokodakanoj nesuvislosti.

Zastupnici „jednokolonijalizma“ vole da se pozivaju na neke analogije čiji je jedini nedostatak što su potpuno promašene, tj. netačne i samim tim nepostojeće. Najpopularnija je ona kako se „sva opozicija udružila u DOS i tako pobedila Miloševića“. Istina je da je među tih 18 stranaka, organizacija i slučajnih prolaznika bilo i centrista, liberala, socijaldemokrata, konzervativaca, monarhista i kojekakvih drugih, među kojima se našlo i onih koji od ujutru do uveče zaborave ko im glavu nosi, ali u DOS-u nije bilo političkih ekstremista, ni levih, kamoli desnih.

I postojao je osnovni „proevropski i prodemokratski“ konsenzus, kako god ga ko od njih shvatao. Nije Milošević rušen samo zato što ga „ne volimo“ i što je „picousti“ ili „peder“, nego zato što je ona druga, više od deset godina tlačena strana Srbije, bila prezasićena bedom i sramotom, i htela je sve suprotno od onoga što joj je donelo 12 godina pod Miloševićem. Radikalna desnica, SRS, bila je na suprotnoj strani – kao leva ruka vlasti. Čak je i do tada pojedinačno najveća opoziciona stranka, SPO, izostala iz DOS-a, učinivši tako, iz puke gluposti, taštine i pohlepe, nenamernu, ali veliku uslugu i DOS-u i Srbiji.

Druga promašena analogija sa izbori u Poljskoj koji su, ako ne dođe do nekog dramatičnog belaja, označili kraj režima opasnog političkog klovna Kačinjskog i njegove ultrakonzervativne kamarile. Šarolika opozicija se, kažu, ujedinila i oterala ih. Međutim, ona se nije ujedinila nego će se tek ujediniti – na vlasti. A to ujedinjenje neće biti nimalo lako i jednostavno, ali će verovatno funkcionisati, jer ima uslova da bude ostvareno na relativno zdravim temeljima. Tri inače veoma različite političke stranke – od konzervativnih liberala preko desnog i levog centra sve do gotovo pa postkomunističke levice – izašle su pred birače svaka sa svojom ponudom, i zbir tih ponuda je nadvladao režim. Zašto zbir? Najprostije rečeno, zato što, primera radi, mnogi od onih koji su glasali za Tuska nikada ne bi glasali za Lewicu, i obrnuto. Ali, uz sve međusobne razlike, ove tri stranke (a ne kolone…) slažu se da Poljska mora da se vrati fundamentima liberalne demokratije i podele vlasti, te da su Evropa (i EU) i Zapad uopšte njen jedini dom.

Šta još ovde ne treba ispuštati iz vida? Postojala je i četvrta opoziciona stranka, ekstremno desna, koja je ušla u parlament, ali ona nije nikada bila deo bilo kakvih „opozicionih kombinacija“. Njen jedini mogući partner nakon izbora bila je dosadašnja vlast. Srećom, prilično su podbacili na izborima, i tako PiS-u uskratili pojas za spasavanje.

A gde je tu naravoučenije za nas? Sa ekstremnom desnicom nema sreće i ona vam ne može biti saveznik samo zbog puke lično-konkurentske netrpeljivosti sa Vučićem i režimom, od kojih se ideološki razlikuje samo po tome što je gora od njih. Zašto ovde to mnogi dobronamerni previđaju? Zato što su naša merila i kriterijumi za identifikovanje i političko izolovanje ekstremnog otišli dođavola, eto zašto.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.