Jelena, žena sa Jabukovca

Jabukovac je zapravo neobičan polukružni odvojak Tuškanca, ulice i kvarta na severu Zagreba, poznatog po raskošnim, ali ne i skorojevićki razmetljivim vilama, gde je u „moje“ vreme živela socijalistička elita, jednim delom naslednica predratne kapitalističke elite, a sada valjda tamo živi kapitalistička elita, koja je svakako jednim delom naslednica predratne socijalističke elite. Ako jednom ponovo dođe do socijalističke revolucije, ne sumnjajte da će na Jabukovcu živeti nova socijalistička elita, koja će jednim delom biti naslednica današnje kapitalističke elite. Prosto, takvo je to mesto, taj Jabukovac: ima u njemu nečega što nije za običan svet, pa to ti je. Možda je vazduh gore previše čist za pluća nas ljudske sitneži, ko će ga znati.

Kakve onda veze ja mogu imati s Jabukovcem? Samo te da se tamo, na broju 28, nalazio klub „Jabuka“, tokom osamdesetih (a i kasnije, do nedavno) „najalternativnije“ mesto u Zagrebu, Meka i Medina pankera, gotičara i sličnih mlađanih gradskih čudaka, po mnogo čemu formativno za moj ukus i pogled na svet, ne samo muzički. Otkud nešto takvo u tako preburžoaskom okruženju? Recimo da je to bila srećna slučajnost kao jedan od paradoksa mekog socijalizma: u nekom trenutku su neki dalekovidiji „omladinski aktivisti“ u lokalnoj mesnoj zajednici, možda i bez svesne namere, zapatili dobar i vrlo atipičan klub za okupljanje (i dekadentno kvarenje) socijalističke mladeži, a ostalo je istorija. Ili povijest, kako god.

Baš nekako preko puta „Jabuke“ nalazio se austrijski konzulat (hm, ili rezidencija?). Hrvatska je bila deo Jugoslavije, Zagreb nije imao ambasade nego konzulate. A diplomate, ljudi od ukusa, barem od ukusa za luksuz, vole kvalitetne adrese, sigurno se neće smeštati negde među sive blokove sa sivim čovečuljcima natrpanim u mnogospratne saće koje ne daju meda.

Austrijanci su se posle kanda nekud odselili ali sam nedavno sasvim slučajno, dokono bazajući po Gugl mapi, otkrio da je na samoj krivini idiličnog jabukovačkog polukruga danas smeštena ambasada, iliti veleposlanstvo, Republike Srbije. Nemalo sam se iznenadio i začudio ovoj bizarnoj slučajnosti, pomalo ekscentričnoj poveznici moje biografije i moje države, jedne od šest-sedam nastalih raspadom moje domovine.

U toj vili sa eksteritorijalnim statusom danas stoluje Jelena Milić, moja davnašnja poznanica, a i saborkinja protiv aveti koje su dovele do ratova, do prevlasti nacionalizma, ksenofobije, maroderstva, mafiokratije. I to jedna od vrlo tvrdokornih, činilo se da njen verbalni radikalizam nema granice.

A onda je Jelena M. počela da prelazi, bez presedanja, neke sasvim druge i drugačije granice, na vrlo neobičnim graničnim prelazima, onim koje – nismo li tako ranije oboje smatrali? – pristojan čovek nikada neće preći ni turistički i iz puke radoznalosti, sve dok se nije našla u otvorenom, čvrstom zagrljaju sa onima koji su predstavljali, životom i nedelom, sve što je bilo pogrešno i sramno u vezi sa ovom zemljom.

Za nagradu, valjda, Jelenu je poslalo na Jabukovac, da odatle brani ono što se ne može odbraniti i one koji su odavno odviše zaglibili da bi im se bilo kako i bilo gde, a kamoli sa Jabukovca, moglo pomoći. Pre neki dan se posebno istakla u tome demonstrativno napuštajući svečanost Srpskog narodnog vijeća jer je neko navodno njenog šefa i bespravnog vlasnika ove postdržave nazvao ubicom (a nije, čak), uvređena u njegovo i svoje ime, svakako ne u ime onih koji znaju ko je on, a mislili su da znaju i ko je ona. I sada „svi“ pišu o tome, a ja pomalo melanholično kontempliram pitajući se prošeta li se Jelena pored nekadašnje Jabuke i zna li išta o jednoj boljoj istoriji ulice u kojoj udiše vazduh elitnog perivoja, ili samo moćnom mašinom sa diplomatskim tablicama nehajno probruji kraj te skromne zgradice hitajući u svoj veleposlanički čardak ni na nebu ni na zemlji.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.