Kad osvane Treći

Rekao sam, čitajte mi sa usana, da će osvanuti dan nad Srbijom, ali ne nužno i u Srbiji. Svakako razumete na šta mislim. U Srbiji može da ostane ovaj tmasti mrak, koji može i dodatno da se zgusne. Mnogi će, čak pametni i knjiški ljudi, reći da je to najverovatniji ishod Drugog juna.

Da vam kažem: oni su verovatno u pravu. Intelektualci najviše od svega vole da budu u pravu; i ja sam takav, ne znam da li me to čini intelektualcem. Verovatno ne, jer moja sujeta ima granice: baš volim kad stvarnost demantuje moj utemeljeni pesimizam. Avaj, nije se baš često dešavalo.

Hajde, dakle, da razmotrimo mogućnost na koju kao da većina tipuje iako joj se nimalo ne raduje, pa čak ni zbog toga da bi lepo rekla „jesam li vam lepo rekao“.

Dakle, na dan izbora je ostalo kod kuće taman toliko zbunjenih i unutaropozicionim previranjima demotivisanih Beograđana da je tzv. režim, uz pomoć svih prevara i marifetluka a i dobrodušnih građana Male Krsne, ponovo čvrsto prigrlio, tj. pridavio Beograd.

Takođe zbunjeni konradiktornim poukama, porukama i podukama, ni Novosađani nisu baš napravili neki izborni cunami, tako da će lokalni klonovi sada nadlokalnog klona Vučevića i njegovih simpatičnih poslovnih partnera spokojno nastaviti po starom (a Novi Sad će još malo više postati predgrađe Veternika i Futoga). Nišlije – takođe mlako. O ostalima da i ne govorimo.

Može li da bude ovako, ili nekako slično? O, i te kao može. Hoće li biti tako? Ne samo da je moguće, nego je i verovatno. A mora li biti tako? Ne, uopšte ne mora biti tako.

Bez obzira na sve vanustavne i protivzakonite „mere predostrožnosti“ koje čini, hibridni režim ne može u potpunosti da ovlada izborima i da granitno čvrsto obezbedi unapred za sebe povoljan rezultat.

Setite se Poljske i Turske, bilo je takoreći juče. Ali, ovde je pritisak jači nego tamo? Nisam siguran. Pre bih rekao da su alternative slabije, pri čemu ne mislim samo na političke partije nego i na famozne vanpartijske građane.

A i slabija je, brate, politička kultura i građanska svest, čak i među našom dičnom intelektualnom, univerzitetskom, umetničkom ili medijskom elitom – gde smo mi od živosti scene Varšave, Krakova ili Istanbula!

Tačno je sve to, ali treba li se zakopati u tu činjenicu, očajavati i umreti u joj? Uostalom, ako je pritisak jači, pojačajte i otpor. Tim pre što se od vas ne očekuje da pređete zaleđeni Igman nego samo da glasate i posle aktivno branite svoj glas od svakoga ko bi da vam ga obezvredi.

Ima mnogo težih i opasnijih stvari na svetu, pa ih ljudi čine, valjda znaju zašto.

Naposletku, šta je i gde je poenta, ako je uopšte ima i ako je potrebna? Samo to da je jedino gotovo sigurno da će treći jun osvanuti (ako se niotkuda ne pojavi neki pozamašan meteor…), ali da niko ne može uistinu znati kakav će on u Srbiji biti, pa čak ni oni koji sve svoje naizgled nepresušne mafijaške resurse ulažu u njegovo dizajniranje unapred.

A niko ne može znati zato što se i mi tu nešto pitamo. Ako na to zaboravimo ili ako nas unapred ubede kako smo niko i ništa, onda će i biti po njihovom, a mi ćemo biti na onom minimumu društvenog postojanja do kojeg smo jedino dobacili.

Pa jeste, može se i tako živeti, taljigali smo do sada pa možemo tako i posle drugog juna. Bitna razlika je u tome jesmo li učinili sve što možemo ili smo se unapred predali, pod nekim sumnjivo pompeznim izgovorom.

Pošto u knjigama sve odavno piše, i mi smo pred jednim od dva putića: hoćemo li biti Kamijev „Pobunjeni čovek“ ili Muzilov „Čovek bez svojstava“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.