Kad svirači u diple drže čas

Elem, profesor Miloš N. Đurić odbio da potpiše proglas srpskih intelektualaca kojim se priklanjaju okupatoru, tj. priznaju Treći rajh kao legitimnog gospodara Srbije i Evrope. Pitao ga jedan profesor muzičkih veština zašto ne potpiše taj papir nego sebi komplikuje život, a stari filozof mu odvratio: „Lako je tebi, ti sviraš u diple, a ja studentima etiku predajem!“.

Iz toga nekako izađe da je sviranje u diple etički neutralna delatnost, ali jesmo li sigurni da je tako?

Jurij Kerpatenko nije svirao u diple, ali je mahao onim štapićem kojim se svirači u diple i svirači u sve ostalo usklađuju u orkestar koji proizvodi tu veličanstvenu pojavu koju zovemo muzikom. A onda je u njegovu zemlju Ukrajinu i u njegov grad Herson stigao okupator, i zatražio i od njega da potpiše proglas podrške okupaciji.

Zapravo ne, nije se radilo o proglasu, jer oni koji sviraju u diple i oni koji sviračima u diple omogućavaju da sviraju skladno imaju u svojim rukama nešto mnogo bolje od proglasa: imaju, naime, muziku.

Sve što je potrebno da urade jeste da okupatoru zapevaju i zasviraju na uvo, i to neku melodiju za koju znaju da će mu se dopasti.

Samo što Kerpatenko uopšte nije imao nameru da bude zabavljač okupatorov, niti onaj koji će okupaciji pribaviti tobože ljudsko i „kulturno“ lice. I tako je kategorički odbio da učestvuje na koncertu lokalnih muzičara u čast okupacije, ili u bilo kojoj drugoj aktivnosti koja bi okupaciju legitimisala.

Kerpatenko, u okolnostima u kojima se našao, nije mogao biti naivan čovek. Morao je znati, i znao je, da svojim odbijanjem učestvovanja u okupacijskoj maskaradi stavlja na kocku vlasiti opstanak.

Ne znam niti mogu da zamislim bolju, časniju i hrabriju odbranu vrednosti istinske Republike od čina ovog „svirača u diple“ uz Hersona. To što se ta republika zove Ukrajina bilo je važno njemu, ne mora nužno biti važno nama, ili ipak mora: u nekim trenucima Republika se svima nama zove Španija, u nekim drugim može se zvati i Ukrajina, zašto da ne.

Jurij Kerpatenko ustreljen je od okupatorskih vojnika kao pas, na kućnom pragu, u znak odmazde što ih je tako ponizio svojim odbijanjem da svira po njihovim notama. Ne znam šta li su radili oni koji predaju etiku dok im je ovaj svirač u diple držao čas.

Azra Panahi imala je šesnaest godina, i toliko će ih imati zauvek: ni godinu više, ni dan više. Azra Panahi bila je učenica u gradu Ardabilu na severozapadu Irana. Mada možda još nije stigla da odsluša mnogo časova iz etike, Azra Panahi odbila je jasno, nedvosmisleno i bez predomišljanja, baš kao i njene školske drugarice, da peva pesmu u čast Ajatolaha i republike terora, da bude smerna, pobožna devojčica koja će pevati u čast vlastitog pokoravanja i pokoravanja njene zemlje.

Zato su bile krvnički pretučene od agenata i batinaša. Da izoštrimo sliku: krhke šesnaestogodišnje devojčice pretučene su od mišićavih bivola iz neke službe za održavanje terora. Azra Panahi je preminula od posledica premlaćivanja. Sigurno je znala da u svakom trenutku može da promeni odluku, da se prikloni i zapeva što se od nje traži. Ali, izgleda da Azra Panahi, i tolike druge Azre, više nije imala kuda nego u slobodu.

Jurij Kerpatenko odbio je da pruži spoljnom okupatoru zadovoljštinu priznavanja pravnosti i pravednosti njegove sile i odbio da podeli s njim najsvetiju tajnu koju jedan „svirač u diple“ ima: tajnu muzike. Jer okupator toga nije dostojan. Azra Panahi učinila je to isto, samo sa unutrašnjim okupatorom. Razlika među njima, okupatorima, minimalna je, zapravo formalna. Suština je ista. Suština je teror.

Republika je na drugoj strani od terora. Republika je zajednica ravnopravnih i slobodnih, ili nije ništa. Osim ako nije nešto još gore od ničega: krvava parodija svega što bi republika morala moći da bude.

Eto, toliko o tome šta jeste, a šta nije Republika; ko čini, a ko ne čini Republiku; šta se u Republici radi, a šta nipošto ne. Verujem da smo se razumeli.